PREČANSKA LEKSIKA: Kukuruzi mali ili kako smo upokojili okopavanje

Kada imaju tri do četiri lista i ne možeš da ih lako iščupaš. Onda se motike brzo oštre, nasađuju, zaglavljuju (to je zdravo čudna alatka, ako je prava), oštre turpijama i gladalicama pa – pravac na njivu.

Okopavanje kukuruza je maltene vekovima bio veoma važan paorski posao, zahtevao mnogo čeljadi (tzv. radne snage), ili nadničara zato što je od njega zavisio ceo rod. Bile su (obično) dve kopnje. Ta prva, kada su kukuruzi još mali, druga kada su već skoro do kolena, a onda je sledilo zagrtanje. Poslednja priprema kukuruza za ono čuveno đikanje te zelene šume što će za dva meseca biti žuto more puno klipova, ljuštika i konačno naseljeno lađama, jedrilicama, sadevenih kupa kukuruzovine. Čitao sam u novinama, a mogao sam i sam da vidim, da kukuruz posle dve dobre kopnje, ako ima dosta sunca i vlage – naraste za jedan dan i 20 centimetara. No, nemojte me držati za reč, niti probati da goli ležite između redova: nije prelazno!

Svaki dobar domaćin, ratar, gleda, špekuliše da bar za jedan vikend okupi što više zetova, unuka, sinova i njihovih drugara, da svaki istera bar dva reda, bar dve duži, kod prve ili druge kopnje, jer je zaista dragoceno blagovremeno usmeravanje kukuruza uvis, pomoći mu da zatvori redove. Mašina sejačica je podešena tako da baca seme na otprilike frtalj metera, što znači da između dva kukuruza može da prođe mala motika. Okopava se zato što su korovi uhvatili isto sunce, istu kišu, istu rosu, kao i kukuruzi, pa poponac, palamida, zubača, sva druga korovska žgadija – takođe buja, čak se i hvata za useve. Preti da ih uguši.

Najopasniji je sirak, onaj diviji. Njegov izdanak je kao brat blizanac mladom kukuruzu. Istina, ima malo crvenila na ivici listova, ali je pljunuti kukuruz! Moraš imati dobrog učitelja ili bar dan iskustva na njivi da bi sasvim lako razlikovao mladi sirak od kukuruza malog. Dobro, kako treba kopati – nauči se lako. Ali, nije lako kopati ni do podne, a nekmoli ceo dan. Idealno za rad je toplo vreme, jako sunce koje brzo suši posečene korove i preseca kapilare vlage da se zemlja ne suši. Takođe, sprečava hvatanje, prianjanje, lepljenje zemlje za oštrice motika. No, kopači se znoje, zamaraju, sunce im peče ramena i potiljke, vode ne mož’ najamiti! Spas je u strpljenju, dobroj organizaciji – naći neki ’lad, zakopati krčag, koršov, kanister s ’ladnom vodom, poneti dosta slanine, dozvoliti čak i da se napusti red ako nekom baš nije dobro.

Poseban a veoma važan posao pri okopavanju kukuruza je takozvano paranje kukuruza specijalnim, lakim, plugom. Plug se zove paraći (plug) ima napred točak, ima gredelj, telo, s uglavljenim raonicima. Napred jedno sečivo kao uveličani vrh strele, a sa strane dve oštrice, papučice, što seku levo i desno. Plug vuče najposlušniji konj, mada su to nekada radili i  ljudi, čak i žene. Putko ili mrkov koji para kukuruze retko to čini baš dobrovoljno, samo na komandu. Zato ga vodi neki dečak, neretko i devojčica, a gazeći sredinu susednog međureda, držeći paripa za kajas, blizu žvale, oglavine. Nekada je neopodno namestiti mrkovu (riđi, čilašu, doratu, vrancu…) korpu od pletene žice jer je i on živo biće, teško izdrži da vuče plug između sočnih izdanaka a da ne uhvati zubima koji list, baš onaj vršni pupoljak iz kojeg bi za dve nedelje izletela metlica.

Okopavanje kukuruza se zove još i prašenje te je zaista bilo važna faza u uzgoju te čarobne biljke koja daje plod u vidu prave prirodne konzerve jer može da se čuva bez velikih ulaganja mesecima, a potom kruni, krupi, te daje stoci i ljudima za ishranu.

Nije okopavan samo kukuruz, već i druge poljoprivredne kulture iz grupe tzv. okopavina: repa, šećerna i stočna, suncokret, neka povrća te vinograd, o čemu ima i pesma.

Savremena poljoprivreda je upokojila okopavanje. Same biljke još nije, ali je na dobrom putu. Naime, pomenute korove više ne uništavaju motike već špricevi: zemljište se prska pre setve, tokom vegetacije (više puta) pa opet pre setve, tako da su neželjeni susedi okopavina uništeni hemijski, a ne fizički. Kažu da je tako lakše i jeftinije. Čim se ne jediš, valjda je i zdravije. Neka čangrizala podsećaju na to da okopavanje ima i pozitivnu ulogu u čuvanju strukture zemljišta jer mu vraća nešto organske materije te da mašine sabijaju zemlju i kvare je.

Lično mislim da je okopavanje kukuruza imalo i svoju vaspitnu ulogu. Bilo koji mladac koji bi izdržao dan-dva druženja s motikom, lako bi shvatio da je ta sprava mnogo teža od olovke, a neki bi postajali i „maoisti”, odnosno priznavali da je slanje razmaženih intelektualaca na njiv, što je praktikovao legendarni tvorac Kulturne revolucije u Kini – dobar štos. Uglavnom, u ostatku svog života, makar bili i vikend-kopači, svi koji motikom premere duž mnogo više cene napore poljoprivrednih pregalaca. Bolje razumeju staru poslovicu da bez motike ’leba nema. Ako je uopšte čuju u poplavi drugih parola.

Pavle Malešev