ПРЕЧАНСКА ЛЕКСИКА Пурењак

Чим лето почне да мирише јесен (а у ново, „напредније доба” и мало раније), замиришу кувани кукурузи, као и пурењаци. Мене увек печена форма старе посластице асоцира на време бербе и трешење пасуља, односно  одвајања зрна од махуне. Ваљда јер сам их први пут пробао учествујући (заправо, више кибицујући), баш у том послу. Наиме, зна се да је Панонија много сиромашна горивом, а касни јули и рани август нису баш згодни за ложење било какве ватре, па је готово подразумљиво на жеравици празне пасуљевине испећи младе кукурузе. А направиш једва десетак корака од „њиве до трпезе”.

Наравно, треба знати пурењаке испећи. Може на плотни и у рерни, али је најбоље у дебелом жару, врућем пепелу. Ко нема тврду кожу на длановима (а такви су некда за паорског вакта били заиста изузетно ретки), ољуштени клип би набо на шило или рог од вила, али домаћински приљежно пазећи да ватра не ухвати и сапиште, дрвену дршку. Треба искуства и умећа да пурењак како ваља буде свуда једнако испечен, може мало да на врху и поцрни, тамо где је зрно ситније, али се готово увек задеси да је местимично препечен или полупресеан. Ипак, укусан је и такав. А заправо се може јести и сасвим пресан, што је пред телевизијским камерама својевремено показао један амерички председник, хвалећи колико је берићетнка нова берба свит-корна, омиљене посластице његових земљака, који у просеку, сваки годишње потроши чак 15 кила слатких клипова.

А тај шећерац је тек једна од многих сорти кукуруза. Заиста је сладак, с обрзиром на то да садржи више од десет процената сахарозе док је у млечној фази. Касније се ни не једе јер се као зрео сасвим смежура. Американци свакога септембра украсе домове егзотичним клиповима (заједно с бундевама и јајцурицама) и тај кукуруз зову – индијански. Бар да се упамти ко га је подарио целој планети.

Павле Малешев