Prečanska leksika: Štrand je naš

To je zato što u poplavi (baš lepo) tekstova o istoriji Novog Sada čitam da je Štrand strana, nemačka reč, a znači peščani sprud, nanos. Mal’ ne rekoh špor. Prvo je bio „poloj”, pojilište za stoku, konje i volove (volovi uvek bili cenjeni), pa tek kasnije „švimšule”, pa privatno kupalište, nažalost, i stratište, onda narodna svojina, a sada (valjda) nešto javno, ali baš onako kako treba: mondenska ali i sveprihvatljiva institucija. Mesto koje možeš s ponosom da pokažeš svakom gostu iz bilo kojeg inostranstva, a nije naodmet da i sam sebe častiš odlaskom – na Štrand. Tamo zbilja ima za svakog po nešto, za sve od 7 do 77 godina (omiljena idiotska fraza koja meni daje još samo jednu sezonu). Dakle, Štrand je naš. Ne damo ga, bez obzira na ime.

Dugo sam mislio da je i picigen, a na Štrandu, takođe naš. Posle sam saznao da je isto tako popularan i u Splitu, na Bačvicama, da tamo imaju čak i novogodišnji(!) turnir, te sam konačno prosvetljen da smo i mi i Splićani lepo ukrali (ako se igra može ukrasti) zanimaciju kupača čuvenog Lida, a u Veneciji. Piše se pižigen, naravno latinicom, s ona dva „z”, kao pica, takođe neodoljivi specijalitet „made in Italy”.

Znajući starosni profil čitalaca „Dnevnika”, pretpostavljam da svi znaju šta je picigen (tako se pravilno, a novosadski, zove (s)igra), ali ipak moram da je ukratko opišem, da ne bi to morali stariji (ako neko dete naumi baš da ovo čita) ili ako je neko juče ili onomad došao ovamo. Dakle, picigen je neka vrsta odbojke bez mreže, u plićaku Dunava, s neodređenim brojem igrača (od tri-četiri do više od deset). Podbaci se loptica, gumena, malo veća od teniske, crvena, bela ili šarena, ali tako da je neko od saigrača može do’vatiti i odbiti u vazduh, ka drugim kupačima u krugu igranja. Cilj je da se lopta odbija kada je već dobro u padu, tek što nije dotakla vodu.

Obično uz skok s padom, dakle požrtvovano, snažno i pljuskovito. Neko to čini elegantno, a neko baš namerno nespretno, što je i vrlo cenjeno. Lopta bi trebalo da što duže bude u vazduhu, igrači da đipaju kako znaju, da se umuse peskom, pokvase, nekima da skoro spadnu kostimi, a sve uz smeh, povike, što duhovitije. Ako loptica ipak napusti „igralište”, ponese je neki dunavski val, onda najbliži ili najbolji plivač poleti da je sačuva. Ne verujem da je ijednu loptu voda odnela jer uvek ima neko ko je jači od Dunava te koristi priliku da pokaže kako dobro pliva „muški”, „mornarski”, leđno…

Kao što nema neka stroga pravila, picigen nema ni tačno vreme trajanja. Igra se dok igračima ne počnu da klecaju kolena, dok im usne ne pomodre ili dok se ne smrkne. Naravno, ko baš mora, izlazi iz kruga i ranije, kao što se dešava da se u sigru uključuju i novi igrači. Picigen je preporučljiv i za gledanje, mada i ovde važi olimpijsko pravilo o učestvovanju.

Dok Štrand nije postao veliki restoran i šetalište, pre oko pola veka, za svežijih dana su se mladi i snažni nadmetali u skakanju udalj, troskoku i drugim prikazivanjima snage i brzine. Mnogi su imali i sopstvenu teniku doskoka, izvlačili noge trbušnjacima, padali na stranu te gurali pete što dalje od startne crte da bi i evropska šampionka Ivana Španović mogla da nauči neku novotariju pri osvajanju prostora. Skakalo se, naravno, i ranije, tako da su tridesetih godina prošlog veka neki fudbaleri-atletičari, donosili čak i bambusove motke na Štrand i demonstrirali ono što se danas zove skok s motkom. Najatraktivnije je to činio Rodoljub Malenčić Rodac, poznati golman „Vojvodine”, kasnije šef novosadske policije i neslužbeni foto-reporter s Olimpijade u Berlinu 1936. Pre 31 godinu, a pred Olimpijske igre u Barseloni, Tamara Malešev, tada prvakinja Mediterana u skoku udalj, pokušala je na Štrandu da skoči sedam metara, ali nije uspela. Svejedno, Štrand je uvek bio mamac za inventivne pa su tako nastali i oni „nožni tenisi” ili čak i tenis glavom. Odavno je otkriveno da kontakt s dunavskim peskom otvara apetit, a naročito podstiče želju za kabastim alkoholnim pićima. Gde je vino, tu je i pesma, tamburaši i ostali zabavljači. Možda je i ovo prilika da se setimo da je „ugrožena” još jedna novosadska kulturna baština – cajka.

Naime, popularna poskočica, pesma bećarica, poslednjih godina se „preselila” u susednu nam državu, na zapad, gde neki kritičari kukaju da im pevači zabavljači truju estradu lošim notama i tekstovima. Sve što smatraju šundom, nazivaju „cajkom”. Naravno da kritičare baš ne fermaju mnogi jer se po jednom primeru koji je preneo zagrebački „Jutarnji list” cajka mogla zapatiti u svakom muškom društvu. Recimo, šta je lažno i loše u ovoj: Žena kući, a ja vani / Plaća mi je u kavani! S naše strane pak još niko nije digao glas u odbranu „cajke”, što ne znači da posle 1. maja, kada se Štrand otvara, neko neće narediti primašu: Deder onu – Cano, Canule, kupiću ti nanule! Poučna je, čuva stopala od peska, bio vlažan ili vreo. A i skoro smo je zaboravili. U poplavi naših novih „cajki”.

Pavle Malešev