PREČANSKA LEKSIKA Mačkurepa ili sirotinjska poslastica koja nema ni pravo ime
Ko je jedared, slučajno ili s namerom, gajio čičoku, mačkurepu, topinambur ili morsku repu, lako će čak i iz autobusa poznati da li u ataru ima još takvih čudaka, da ne kažem ludaka.
Treba samo da se prošeta sredinom oktobra, pa ako vidi da je u ćošku bašte, ili na kraju njive, zeleni žbun visok maltene kao jablan a na njemu predivni, jarko žuti cvetovi, kao najlepši suncokreti – na pravom je mestu! Neće sresti mnogo istomišljenika. Ta biljka je kod nas još uvek vrlo retka u bilo kojem plodoredu, mada propagiranjem organske ishrane i dijetalnih biljaka, a naročito prirodnih lekova – polako ulazi u modu.
Koristi se kao što su je pripremali severnoamerički Indijanci: njena krtola se jede presna ili termički obrađena. Pun je inulina, vrste skroba blagotovornog dejstva kod dijabetičara, a snabdeva konzumenta i tiaminom (vitamin Be1), riboflaminom (vitamin Be2), niacinom (vitamin Be3), Ce i E vitaminom, kalcijumom, magnezijumom, fosforom, kalijumom, natrijumom, čak i cinkom. Pravi rudnik zaštitnih materija! Kopa se po završetku vegetacije, dakle krajem oktobra, a ako je lepo vreme, žetva može da se otegne i do proleća. Bolje je krtole ostaviti tamo gde su narasle, nego da se suše u podrumu, mada u frižideru mogu izdržati i nekoliko nedelja. Samo im tanka žućkasta ljuska vremenom potamni, gotovo pocrni. No, jezgro ostaje snežnobelo i istog ukusa: kao koktel jabuke, kelerabe i korena od kupusa, ali takav da pomalo sladi. Jedan od recepata za spravljanje presne čičoke i predviđa koktel, ali s naranyom, koja se „izmiksa” zajedno s dobro opranim, očetkanim, lutkicama mačkurepe i pije umesto đusa.
Čičoka se najčešće jede presna. Uvek je bila poslastica siromašnih, deca su je volela i tražila. U kasnu jesen i rano proleće. Trebalo je samo znati gde je rasla. Dobar prljak, jači štap i – slatka kugla bi bila iskopana. Dobro je opereš ili malo očistiš bricom i – uživaš. Retko se ko prejeo mačkurepe jer je nije lako naći, mada se i to može desiti. Međutim, taj čarobni inulin ima nezgodnu osobinu da ga je teško svariti pa izaziva nadimanje i stvara vetrove. No, sva ostala dejstva čičoke na organe za varenje su izvanredno povoljna.
Teško je čičoka osvajala evropske kuhinje. Opisao ju je tek 1605. francuski istraživač Samjuel de Šamplen, tek povremeno je kretala u pohode na njive, mada ne traži posebnu negu niti bolju zemlju. Nešto je popularnija u domovini, ali ni tamo nije postala industrijska biljka. Čak je jednom i ojadila velike uzgajivače koji su krenuli u neki ekstraprojekat, ali su svi propali jer nije bilo tržišta. U Vojvodini se više gajila kao hrana za svinje i ovce, naročito u Banatu, ali nikad masovno. Ipak, u najvećim hotelima, uz specijalna jela, posebno od divljači, servira se salata od čičoke ili spravlja prilog što liči na krompir-pire. Na festivalu hrane u Nici 2002. supa od čičoke je odnela prvu nagradu!
Zanimljivo je da su sva imena te biljke, osim latinskog (Helianthus tuberosus) – pogrešna! U Franuskoj je zovu topinambur, što je ime jednog brazilskog plemena, a dato je čičoki jer su ti Indijanci bili „u poseti” Parizu baš kad je tamo u 17. veku predstavljana i čičoka. Amerikanci je zovu jerusalimska artičoka. Potpuno pogrešno jer nema veze ni s tim čuvenim gradom a ni s artičokom, čija je veoma daleka rođaka. Ime je uzeto „po sluhu” od italijanskih doseljenika u Novi svet koji su novu biljku zvali điro sole artičoke (po suncokretu) a svi drugi su to „đ” i „s” spojili u đerusalem, kako se engleski čita Jerusalim. Kod nas je deca zovu mačkurepa jer su je stariji lepo krstili morskom repom. U Nemačkoj je, osim topinambur, zovu i „rosler”, kako se zove i odlična rakija što se pravi od slatkih rizoma. Konačno, čičoka je skraćeno – artičoka, što ona nije. Kao što nije ni jabuka iz zemlje, kako je isto zovu. Originalno ime koje su koristili Indijanci nije sačuvano.
Poštovaoci čičoke tvrde da njeno vreme tek dolazi jer se i sad već dosta koristi u proizvodnji alkohola za pogon automobila, ali i u poslastičarstvu, kao izvor za dijabetičare neškodljivog šećera, kojeg u slatkom korenu ima čak do 17 odsto (ukupno 21 procenat suve materije). No, ozbiljna mana čičoke je njena agresivnost. Lako postaje korov jer se krtole ne mogu sve naći ni izvaditi, te narednog proleća opet pokriva celu njivu.
U Nemačkoj se gaji kao unosna kultura (prinos do 50 tona po hektaru), vadi specijalnim kombajnima i sastavni je deo vrlo popularnih bioloških lekova kojima dijabetičari pišu hvalospeve. Kontrolišući, kao svaki sujetni novinar kako stoji kod posetilaca na „Jutjubu” moja, pre šest godina, priča o čičoki (93.744 pregleda), saznao sam još dosta detalja o toj egzotičnoj biljci pa jedva čekam prvi mraz (po nekima idealno vreme za berbu) da iskopam prve gomulje na mojoj mini-farmi a na Jami. Sad je zaista mini jer mi je poplava uništila glavni zasad, a spaslo se samo malo ostrvce nastalo slučajno – niklo iz bačenih ljuski proletos. Dakle: čičoka ne voli previše vode (bila potopljena sedam dana), a dovoljno joj je samo pokoje okce da se povampiri. Novo opravdanje za moju ženu koja je mrzela čičoku jer se nije mogla kurtalisati izdanaka što su stalno bežali iz „rezervata” u našoj prethodnoj bašti.
Pavle Malešev
