ПРЕЧАНСКА ЛЕКСИКА  Мачкурепа или сиротињска посластица која нема ни право име

Треба само да се прошета средином октобра, па ако види да је у ћошку баште, или на крају њиве, зелени жбун висок малтене као јаблан а на њему предивни, јарко жути цветови, као најлепши сунцокрети – на правом је месту! Неће срести много истомишљеника. Та биљка је код нас још увек врло ретка у било којем плодореду, мада пропагирањем органске исхране и дијеталних биљака, а нарочито природних лекова – полако улази у моду.

Користи се као што су је припремали северноамерички Индијанци: њена кртола се једе пресна или термички обрађена. Пун је инулина, врсте скроба благотоворног дејства код дијабетичара, а снабдева конзумента и тиамином (витамин Бе1), рибофламином (витамин Бе2), ниацином (витамин Бе3), Це и Е витамином, калцијумом, магнезијумом, фосфором, калијумом, натријумом, чак и цинком. Прави рудник заштитних материја! Копа се по завршетку вегетације, дакле крајем октобра, а ако је лепо време, жетва може да се отегне и до пролећа. Боље је кртоле оставити тамо где су нарасле, него да се суше у подруму, мада у фрижидеру могу издржати и неколико недеља. Само им танка жућкаста љуска временом потамни, готово поцрни. Но, језгро остаје снежнобело и истог укуса: као коктел јабуке, келерабе и корена од купуса, али такав да помало слади. Један од рецепата за справљање пресне чичоке и предвиђа коктел, али с naranyom, која се „измикса” заједно с добро опраним, очетканим, луткицама мачкурепе и пије уместо ђуса.

Чичока се најчешће једе пресна. Увек је била посластица сиромашних, деца су је волела и тражила. У касну јесен и рано пролеће. Требало је само знати где је расла. Добар прљак, јачи штап и – слатка кугла би била ископана. Добро је опереш или мало очистиш брицом и – уживаш. Ретко се ко прејео мачкурепе јер је није лако наћи, мада се и то може десити. Међутим, тај чаробни инулин има незгодну особину да га је тешко сварити па изазива надимање и ствара ветрове. Но, сва остала дејства чичоке на органе за варење су изванредно повољна.

Тешко је чичока освајала европске кухиње. Описао ју је тек 1605. француски истраживач Самјуел де Шамплен, тек повремено је кретала у походе на њиве, мада не тражи посебну негу нити бољу земљу. Нешто је популарнија у домовини, али ни тамо није постала индустријска биљка. Чак је једном и ојадила велике узгајиваче који су кренули у неки екстрапројекат, али су сви пропали јер није било тржишта. У Војводини се више гајила као храна за свиње и овце, нарочито у Банату, али никад масовно. Ипак, у највећим хотелима, уз специјална јела, посебно од дивљачи, сервира се салата од чичоке или справља прилог што личи на кромпир-пире. На фестивалу хране у Ници 2002. супа од чичоке је однела прву награду!

Занимљиво је да су сва имена те биљке, осим латинског (Helianthus туберосус) – погрешна! У Франуској је зову топинамбур, што је име једног бразилског племена, а дато је чичоки јер су ти Индијанци били „у посети” Паризу баш кад је тамо у 17. веку представљана и чичока. Американци је зову јерусалимска артичока. Потпуно погрешно јер нема везе ни с тим чувеним градом а ни с артичоком, чија је веома далека рођака. Име је узето „по слуху” од италијанских досељеника у Нови свет који су нову биљку звали ђиро соле артичоке (по сунцокрету) а сви други су то „ђ” и „с” спојили у ђерусалем, како се енглески чита Јерусалим. Код нас је деца зову мачкурепа јер су је старији лепо крстили морском репом. У Немачкој је, осим топинамбур, зову и „рослер”, како се зове и одлична ракија што се прави од слатких ризома. Коначно, чичока је скраћено – артичока, што она није. Као што није ни јабука из земље, како је исто зову. Оригинално име које су користили Индијанци није сачувано.

Поштоваоци чичоке тврде да њено време тек долази јер се и сад већ доста користи у производњи алкохола за погон аутомобила, али и у посластичарству, као извор за дијабетичаре нешкодљивог шећера, којег у слатком корену има чак до 17 одсто (укупно 21 проценат суве материје). Но, озбиљна мана чичоке је њена агресивност. Лако постаје коров јер се кртоле не могу све наћи ни извадити, те наредног пролећа опет покрива целу њиву.

У Немачкој се гаји као уносна култура (принос до 50 тона по хектару), вади специјалним комбајнима и саставни је део врло популарних биолошких лекова којима дијабетичари пишу хвалоспеве. Контролишући, као сваки сујетни новинар како стоји код посетилаца на „Јутјубу” моја, пре шест година, прича о чичоки (93.744 прегледа), сазнао сам још доста детаља о тој егзотичној биљци па једва чекам први мраз (по некима идеално време за бербу) да ископам прве гомуље на мојој мини-фарми а на Јами. Сад је заиста мини јер ми је поплава уништила главни засад, а спасло се само мало острвце настало случајно – никло из бачених љуски пролетос. Дакле: чичока не воли превише воде (била потопљена седам дана), а довољно јој је само покоје окце да се повампири. Ново оправдање за моју жену која је мрзела чичоку јер се није могла курталисати изданака што су стално бежали из „резервата” у нашој prеthodnoj башти.

Павле Малешев