Prečanska leksika: Lajanje i olajavanje

Njihov posao je da osete pa laju na sve što im je neobično, a naročito sumnjive osobe, njima nepoznatog izgleda i mirisa. Ima o lajanju kera mnogo misli. Kaže se, recimo, da, kad se vaške ne mogu smiriti ni čuvenom naredbom „Šibe, neš’ ići pod šupu!” da laju kô “kere na fendere”, što opet vuče na sumnju da su ovdašnje gazde baš namerno nabavljale takvu felu koja je imala genetsku netrpeljivost na državne službenike što se bave uterivanjem dugova, egzekutorima, sudskim izvršiteljima. Ima i mudrijih, poučnijih, kao ona što opominje: „Kad mator pas zalaje, valja videti šta je”. Najnovije pak oslikavaju savremeno saznavanje o širem svetu, pa jedna pitalica traži odgovor na pitanje šta kineska poslovica veli o psu koji laje. Navodno: „Pas koji laje nije dobro kuvan!” E, to već nije lajanje, već olajavanje.      

Naime, ne laju samo kerovi, već i ljudi. U prenosnom smislu, ali tako odomaćenom da niko ne pomisli kako lajavci, lajavice i lajavuše zaozbiljno kevću, nasrću i keze zube. Mada čine sve to, ali rečima, uzvicima, nekad šapatom ili klikom, ali gromoglasno. Najkraće, olajavaju, govore ružno o drugima, „iznose prljavi veš”, pokušavaju da komšije, prijatelje, čak i ljude koje uopšte ne poznaju, predstave u lošem svetlu, tako da im niko ne veruje, pozajmljuje im novce ili, nedajbože, glasa za njih. Lajavci i lajavice, naročito, nisu lajali sebi u bradu već na roglju, prelu, sokaku, muški u bircuzu, a sad su kao široko polje otvorene mnoge novine, a naročito tzv. društvene mreže. Neki sadašnje olajavatore zovu hejteri i botovi, a nekad možeš da stradaš kao lajavac i ako si samo lajker. Mal’ ne rekô navijač, ali to je nešto sasvim drugo.

Lajanje ljudi, najčešće žena je toliko opasno i nesnošljivo da ponekad moraš podviknuti „Kuš, ne laj!” Mada je i to već lajanje, opasna uvreda, najčešće uvod u pravu svađu, fizički obračun. No, nije dobro biti ni mutav. Naročito u društvu gde se mnogo divani, pa i laže, vara, zavodi… Zato ima roditelja, a naročito baka, koji uče decu baš da budu govorljiva, da ih nije lako nadlajati. Koliko je nezgodno biti mutav govori običaj da deci, naročito devojčicama kojima reči treba „klještima vaditi” daju da piju vode iz klepetuše, velikog zvona što se vezuje ovcama – predvodnicama stada.

Ali za „kvalitetno” olajavanje moraš biti nadaren. No, ljudi se „izlanu” ili samo „lanu” nešto i nehotice, nepromišljeno, brzopleto, pa posle žale zbog toga, nekad dopadnu i robije. Tako je i s olajavanjem države, odnosno njenih čelnika, važnijih od fendera. To se naročito čini prepričavanjem viceva, a političkih, onda kad se zaboravi još jedna  poslovica (recimo kineska – da se izvadim zbog one o psima): „Pametan čovek tri puta razmisli pre nego što ne kaže ništa”. No, da smo svi pametni, ja se ne bih sećao prvog vica koji sam čuo u životu još pedesetih godina. Pričali ga neki lovci iz Beograda, a o ribolovcu iz Zemuna. Kao, izvukao on velikog soma, pet-šest kila iz Dunava, doneo kući i naredio ženi da ga spremi za večeru. Ona pita kako: nemamo drva za peć, nemamo masti, ni ulja, soli još sasvim malo... On se naljuti, vrati soma u Dunav, a ovaj srećan, iskoči i viknu: „Živeo Tito, živela Partija!” Nisam, naravno, širio vic, nisam imao kome, jer je to bilo na salašu u Bačkoj, ali sam ga odmah razumeo i uvek ga se setio kad bih čuo neki sličan. Recimo, onaj o redovima pred prodavnicama, a iz tog perioda. Najbolji je u mađarskoj verziji, zbog igre rečima. Elem, dolazi komesar i daje uputstvo da se na pitanje šta se čeka, odgovori: „Tiketi za pozorište”. Na potpitanje „A šta se daje”, red odgovara: „List i olaj”. Dakle, brašno i ulje, ali na mađarskom to zaista vuče na umetnost.

Verovatno naši susedi, uvek britki na jeziku, imaju viceve i o aktuelnoj situaciji u svojoj zemlji, a i susednima, ali ne bi prenosio i da ih znam jer sam se setio jednog od brojnih „igrokaza” Aleksandra Bojića Batice, poznatog novosadskog profesora hemije i atletičara (bacač kugle i predsednik AK „Vojvodina”), šahiste što je pobedio Talja u simultanki i velikog kozera. Dakle, nudi on svakom opkladu da će znati kraj svakog vica koji se ispriča. Broji se do pet. Zaista zna prvi, drugi… Kod trećeg pita: je li taj politički? Ako jeste, ne znam ga. Evo ti opklada! Nadam se da to nije bilo olajavanje, mada je Batica znao da bude i oštriji. Jedared je gledao baš moj trening skoka uvis, slušao pažljivo savete čak dva trenera, a kad je video da mi ne pomažu, pozvao me gromkim glasom: „Ne slušaj njih! Evo šta treba da radiš. Sve isto kao do sad, samo pet santimetara višlje!” Tad mi nije bilo tako smešno kao sad.

Kaže se i „kô kera na zvezde”. Dakle, bez efekta, zaludno mada sad to ne mora biti tako. Možda javlja nešto šifrovano, ko zna ko to sve snima!

Ima i ona opravdanka raspikuća i uopšte ljudi široke ruke koji ne vole da štede: „Dok traje, nek laje!” Ne zna se šta baš precizno, ali vuče na onu o lancu i po livade, te poslovicu: „Ovako se kuća teče – u bircuzu svako veče!” No, važno je da se čuje.

Pavle Malešev