Prečanska leksika: Dera ili kako rupa na tarabi ume i da napiše velike romanse

Nekako je reč dera i vezana za taj pseće-vučji rod jer se kere neopravdano optužuju, bede, da prave dere, rupe u tarabama, ogradama, naročito baštenskim, te noćom tuda odlaze da čine štetu na tuđim prostorima ili što brže stignu na usamljena mesta gde laju na mesec. Međutim, jedna dera je slavno ušla u literaturu i imala baš važnu rolu. Istina, lično sam tek kod trećeg čitanja kapitanog dela Stevana Sremca „Pop ćira i pop Spira” (a za potrebe lektire jednog od svoje dece) obratio pažnju na izuzetnost tog „pasaža”, ipak skrivenog u raskošnom bogatstvu opisa ličnosti, događaja i pejsaža te priče.

Prvi put se famozna dera pominje već kad je storija podosta odmakla, u trenucima dok treba utešiti Frajla Jucu zbog očiglednog poraza u borbi za naklonost mladog učitelja Pere, kog je njena druga Melanija upecala prvim zabacivanjem, baš kao iskusni mušičar mladicu, odnosno mladoženju. Dok uživamo u opisu letnje bašte, gotovo da vidimo sve boje raznog cveća, čujemo poj tica, zuj pčela i osećamo miris lipe, zatičemo Jucu kako „viri kroz deru” jer se uplašila da je oštrim reakcijama oterala mladog Šacu u njegovom naletu kurisanja, a sve uz tamburu i pevušenje umilnih (svojih) stihova. Međutim, kada je udvarač pecne: „Baš lepa parade, kći sveštenika pa viri kroz deru”, Juca oštro odbrusi: „Kakvu deru! Još ćemo i s vama imati deru!”, čime je pisac mnogo rekao o deri jer zaista nije (bilo) lepo sa svima čelobašče ili zakućom (pretkućom) imati dere, ni kereće ni one prave, sporazumno držane.

Da je pisac hteo, romansa bi tu stala jer je Juca bila baš kratka i jasna, iskazala je prilično tešku uvredu. Ali, dera između bašti pop Spire i tetke Makre (Šacine sponzorke) tek je stupila na scenu. Mnogo kasnije je pokazala i praktičnu svoju (upotrebnu) stranu jer je pomenuta Makra htela baš kroz deru kod budućih prijatelja kad je Juca prstenovana.

U stvarnosti, dera je zato i postojala. Da se tuda brzo odnese i donese komlov, vrući kolači, kvasac za kiselo pravljeno mleko, vreli čvarci, friško mleko… sve što hitno zatreba. A da se ne mora ići okolo, sokakom bar šest kuća do sokačića, onda drugim šorom još sedam do komšija čelobašče jer je sokačić ujerke pa njin šor ima kuću više…

Deca su naročito volela i cenila dere. Pošalju te u baštu po mirođiju, ili koji list peršuna pa dok to nađeš baš na kraju svih leja, primetiš da komšijske trešnje već rude, baš one kakve nemaš u svojoj bašti ili ih ne možeš do’vatiti. Začas se provučeš kroz deru jer ona ipak nije tako široka kao zvanična vrata, kapijica neka, pa drpneš koju, možda strpaš i u yep par peteljki, ako ne shvatiš da su još gorke i nezrele. Isto tako sa zelenim kajsijama, prvim išaranim grozdovima, granom još nerascvetanog jorgovana… Ali sve brzo, da mirođija ne zakasni a i komšije ne primete. Sutra se ništa neće poznati, naročito ako pljusne kiša, kao što se čini da će biti jer dolazi crn i beo oblak pravo iz „Babinog buyaka”.

Konačno, tamo negde u trećem činu kazivanja Sremčeva, dera pukne baš kao ona puška sa zida svake dobre drame. Poruše evedru da pokažu da su sada jedno, da ljubavi Juce i Šace više nema prepreka, da je familija još jača, bogatija, šira i moćnija. Sremac koristi baš reč evedra (predstavljena na ovom mestu još davno) mada je Šaca preko nje pevao „Čija li je taraba, čija li su vrata…” Verovatno namerno jer je evedra lakša i trošnija od tarabe, što će reći da je i ranije postojala samo forme radi među tim famoznim baščama.

Nažalost, nemaju sve dere, ograde, evedre, tarabe, a naročito međe, istu sudbinu kao ova Sremčeva. Zbog mnogih se komšije svađaju, čak preko njih pucaju ili prete jedni drugim: Ubiću ga kô keru na deri! Uostalom, dobro je što su Sremčevi popovi „sedeli” na raznim stranama šora, što nisu imali zajedničku evedru i na njoj deru. Kako bi se pisac onda snašao? Verovatno briljantno, kao i u ovom „datom slučaju”.

Pavle Malešev