Prečanska leksika: Kukuruzi već se beru, ali i pale!

Istina, ovde u ravnici, više kao podsetnik đuvegijama da je jesen tu, da je ne propuste i opet se ne ožene, kao čvrst i vidljiv agument, možda kod udavača inspirisan i samim klipom, najznačjinijim ukrasom stabljike. Svejedno, ta čarobna biljka osvojila je svet silovitim startom iz Novog sveta, negde u 16. veku, kad je njegovo zrno prvi put posejano izvan Amerike. Tamo gde je sad Meksiko mu je postojbina, a tamošnji prvobitni žitelji, od nas zvani Indijanci, tvrde da su ga dobili direktno od nekih bogova. Ako to i nije prava istina, lepa je ilustracija zašto ga je svet toliko zavoleo. Istina je da voli toplo, dosta sunca i prilično vode u nekim fazama rasta, ali je ipak dovoljno prilagodljiv da ga ima maltene u celom svetu. Kod nas je došao preko Osmanlija, o čemu govore i nazivi „žutog zlata” (omiljen izraz agro-novinara) kod nekih evropskih naroda, Mađara, Italijana, Čeha… koji ga zovu tursko zrno ili tursko žito (pšenica). Najčešće ime širom sveta na englskom mu je korn, što će reći zrno, seme, dok je u botaniku upisan pod naučnim nazivom Zea mais ili, prevedeno s tahićanskog – biljka života. Dosta tačno jer je kukuruz po nekim statistikama potisnuo pirinač i pšenicu kao tradicionalne biljke-hraniteljke.

Kukuruzi u Vojvodini treba da su već obrani, mada se u doba kad se to radilo ručno, u njive išlo do sredine novembra. Sada ih kombajni popasu već početkom oktobra, neke na njivi i okrune, propuste kroz sušare i za ziimu spreme u silose umesto u čardake.

No, moderna tehnika nosi i loše strane. Na njivi ostaju iseckane i izgažene stabljike, lišće, naravno i korenje, yombe. Dosta je i pabiraka, pa kad se pokupe ratari kratke misli, hoće da zapale parcelu da je skroz očiste vatrom. Čine tako veliku grešku jer ostaci kukuruza, a naročito zrna i preostali klipovi, znaju biti moćno gorivo pa se vatra otme kontroli, pređe i na susedne njive, trstike, šumarke… I eto nevolje. Mnogo bolja ideja je zaoravanje ostataka biljne mase, vraćanje organske materije majčici oranici!

Od korna, kukuruza, istiskuje se više od hiljadu posebnih proizvoda, od lepka i građevinskih elemenata, do najfinijeg pudera, te, naravno, mnoštvo namirnica, sokovi, brašno, ulje… Neki varijeteti kukuruza se jedu bez obrade i dodataka, šećerci, kokice, bejbi-korn (kiseli se kao krastavac), ali, računajući čak i osvežavajuća i alkoholna pića (burbon viski, boza, ćiča morada u Peruu), od ukupnog godišnjeg roda – čovek pojede samo tri odsto! Stoka potroši oko 40 procenata, industrija još desetak postotaka, a u poslednjih deset godina čak 40 odsto američke berbe (inače, najjače na svetu – oko 360 miliona tona) pretvara se u – etanol, gorivo koje se dodaje benzinu ili ga zamenjuje. Neke evropske zemlje (Nemačka, recimo) koriste celu zelenu biljku za produkciju bio-gasa, ali je to još u povoju.

Moj već izanđali vic da su američki naučnici silni jer od kukuruza prave viski, a mi ga dajemo svinjama, još uvek važi, sve uz opasku moje žene da je to – svejedno! Kod nas se još se sve završava na prekrupi, eventualno na nešto više šećerca i korn-flekica, za doručak. Čak je smanjena i tradicionalna ponuda mamaljuge, kulje i kačamaka u domaćoj upotrebi, a i proja gubi trku s gibanicom.

Prvo ime pod kojim je kukuruz kod nas zabeležen je – muruz (nepoznato poreklo), a sadašnje je oko 1830. izmislio češki naučnik svetskog glasa Jan Presl Svatopluk, koji je s bratom Borivojem dao mnoga imena biljkama, životinjama i mineralima, praveći „novotvore”, reči bliske slovenskim jezicima. Njihovi su nazivi vapno (kreč), klokan (kengur), živa (merkuri), te paprika. Pošto su Preslovi bili Pražani, kukuruz je zadržao Preslovo ime i sad u nekim zemljama tadašnje Ka und Ka monarhije, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, te Poljskoj i našem regionu. Širom Evrope, ima mnogo imena, ali se čini da su najlepše smislili Bugari. Tamo je carevica ili carka, uz gogulj, mumuz i još nekoliko nadimaka. Makedonci ga zovu pčenka, Ukrajinci isto tako i još povonka i kijuški, Rusi kukuruce i papuša, Mađari mu uz kukurica čak tepaju da je tengeri (morski, prekomorski) te tursko žito, a Rumuni kažu porumbul, papuški, mamul (odatle naša mamaljuga), dok je u mnogim jezicima maiz, mejz i maca. Po Africi su ga širili Portugalci te se tamo zove – mili. Turci, koji su takođe trgovali moćnim zrnom, zvali su ga prvo misir a kasnije kokoroz te pomno pratili kako utiče na ishranu konja, njima jako važnih za vojsku (navodno je slabiji od zobi), ali su ga popularisali oslobađući raju poreza ako ga je sejala.

Pavle Malešev