PORODIČNA MANUFAKTURA OCA I SINA SIME I BUDIŠE BUDIŠE Pravom majstoru umetniku i ruku ljube

Tišina se meša sa zadiranjem dleta u „meso” drveta, povremeni zvuk brusilice i drugih mašina, te retkim rečima koje razmenjuje porodična manufaktura, kroz gomile strugotine, piljevine i prašine koja prethode remek delima Sime (61) i sina Budiše Budiše (34).

Budiša senior, iako rođen u Titelu, ponosno ističe pretke doseljene iz Bosne tokom i koju godinu nakon „osme ofanzive”. A majstor Siminog dedu kralj Aleksandar je za građanske zasluge dva puta odlikovao medaljama 1924. i 1928. No, u doba socijalizma nije baš bilo uputno previše pominjati znamenja stečena u monarhiji.

Simin sin, koga kratko i od milja zovu Buda, prepustio nam je da sami odaberemo šta mu je ime a šta prezime.

A davno je počeo da se bavi duborezom Sima:

„Još u osmoljetki, pri kraju osmog razreda. Razrednom starešini smo poklonili neku galiju u duborezu, a meni se to toliko svidelo pa odlučim pokušati da nešto slično i sam uradim. Počeo sam nedugo po dolasku iz vojske. Prota Bora dao mi neke ornamente sa ikonostasa naše crkve, a Mirko Kulić, kustos galerije SPC, zadatak da uradim neke ikone koje sam odneo u Maticu da mi kažu da li to vredi. Dobio sam i telefon deda Marka iz Novog Sada da me poduči. Probao sam i iz drugog pokušaja uspeo. Danas sebe ne mogu zamisliti bez ovog posla”.

Mladi Buda se na oca ugledao:

„Otkad ga znam, drvo je oblikovao po svojoj želji i inspiraciji. Pored njega i ja sam nastavio. Kupovali smo jednu po jednu mašinu, pa danas imamo prilično dobro opremljenu radionicu, kojoj ipak još ponešto treba, ali, Bogu hvala, dok je zdravlja i posla biće i napretka. Ja svoj posao volim, imam dva sina, pa ako požele da mu se posvete, biću im velika podrška. Smatram, kao i otac, da svaki čovek treba da zna da nešto uradi svojim rukama. Ovo je izuzetno kreativan posao, a radeći za crkvu rastemo i duhovno, pa postajemo bolji ljudi.

Sima se, uglavnom, slaže sa Budinim poimanjem života i dodaje:

„Bolji čovek se rodi, a ostalo učini porodica pa kasnije vera u Boga”.

Na pitanje ko je bolji, Buda veli: „Naravno, tata, jer je iza njega veliko iskustvo, a ja moram još mnogo da učim. Ako baš tražimo gde sam bolji, to je što sam kao mlađi nešto brži u računima, a posebno radu sa savremenom opremom zasnovanom na kompjuterima. Ipak, to što može da nacrta tatina ruka je nenadmašno”.

Dugo može da o svojim duborezačkim poslovima priča Sima: „U početku sam dosta radio stilski nameštaj, ali me to ubrzo zasitilo. Osećao sam se kao mašina - ceo mesec radiš jedno isto. Ipak, i u tom poslu može se biti originalan. Crkva je nešto drugo. Ona je za mene mistično mesto, gde u radu nalazim mir i vezu s Bogom”.

Tokom dugih 35 godina rada, sreo se i sa problemima koje je valjalo rešavati u hodu. Jedan od takvih bio je i u manastiru Ljubostinja, jednom od prvih velikih poslova koje mu je dodelio Republički zavod za zaštitu spomenika kulture. Dosta nije bilo jasno crkvenim predstavnicima, ali ni njemu. Ipak, voljom i trudom, sve je rešeno. Već više od deset godina Zavod ne dodeljuje poslove, već su nadzorni organ.

Trebalo je mnogo dovitljivosti i za izradu ikonostasa za fruškogorskog manastira Kuveždin, jer nije postojala nikakva grafika ni fotografija, već samo dimenzije i provizorna skica. Sima objašnjava da je najpre uradio carske dveri, a zatim razvijao ostatak rada. Kombinovao je elemente tipične za doba kad je bogomolja nastala, koristeći posebni rukopis duborezaca toga doba i podneblja. Inače, Kuveždin je jedini manastir u Srbiji posvećen Svetom Savi i njegovom ocu Simeunu Mirotočivom. Izgradio ga je 1520. sveti Stefan Štiljanović, a 1942. ga ustaše spališe do temelja.

Restauracija je posao koji posebno voli jer zna rukopis gotovo svih majstora duboreza, pa lako obnavlja oštećeni deo ili radi replike. Tako prepoznaje radove braće Marković iz Novog Sada, neke rumunske majstore i mnoge druge koji su ostavili trag u vremenu.

Više voli zapadni barok jer mu omogućava veću kreativnost. Vizantija je lepa, čipkasta i bogata ornamentima, ali se strože pridržava kanona. Ipak, i ona dozvoljava da isti ornamenti drugačije raspoređeni čine sasvim novo delo.

Sima i Buda se ne boje da neće imati posla jer im to, kako kažu, do sad dobro urađeno omogućava. Više nije potrebno da šalju fotografije svojih majstorija jer su već toliko poznati da ih jedni preporučuju drugima. Još uvek su se zadržali i na izradi i popravci stilskog nameštaja, opremanju raznih prostora kao što su kafići, ali i opremanju sakralnih objekata.

Svoje ime mogu s ponosom staviti na vladičanski tron, severne i južne dveri crkve Grabova, ulazna vrata grkokatoličke crkve u Đurđevu, kivot mošti svete Petke u Surčinu, hram u Kozilima kod Šipova, oltarski tron crkve Ugrinovaca, ikonostas, tutorski sto, celivaonicu i pevnicu Kukujevaca, manastire Krušedol i Ljubostinju, unikatnu opremu galerije „Kapric” i još mnogo toga. Ne žele da preuzimaju više posla nego što mogu da urade poštujući dogovorene rokove.

Mladi Buda se ne boji konkurencije jer im to omogućava da postanu bolji majstori i ljudi.

Majstor Sima priseća se vremena kad mu je naplata posla bila teža od samog rada. Tada je rekao jednom episkopu: „Da sam malo materijalno jači, ja nijednoj crkvi ne bih naplatio svoj rad”, a episkop će mu: „E, moj Simeune, ako ti nećeš, drugi jedva čekaju”! To mu je, kaže, bio dovoljan odgovor i od tad nema problema da naplati posao pošteno odrađen.

Seća se i da ljudi koji mu po godinama mogu biti roditelji, kada vide njegovih ruku delo, počnu da plaču i celivaju mu ruke. To ga, kaže, dovodi u dilemu da li je njegov rad rezultat dara koji mu je Bog dao.

Stevo Diklić