ПОРОДИЧНА МАНУФАКТУРА ОЦА И СИНА СИМЕ И БУДИШЕ БУДИШЕ Правом мајстору уметнику и руку љубе

Тишина се меша са задирањем длета у „месо” дрвета, повремени звук брусилице и других машина, те ретким речима које размењује породична мануфактура, кроз гомиле струготине, пиљевине и прашине која prеthodе ремек делима Симе (61) и сина Будише Будише (34).

Будиша сениор, иако рођен у Тителу, поносно истиче претке досељене из Босне током и коју годину након „осме офанзиве”. А мајстор Симиног деду краљ Александар је за грађанске заслуге два пута одликовао медаљама 1924. и 1928. Но, у доба социјализма није баш било упутно превише помињати знамења стечена у монархији.

Симин син, кога кратко и од миља зову Буда, препустио нам је да сами одаберемо шта му је име а шта презиме.

А давно је почео да се бави дуборезом Сима:

„Још у осмољетки, при крају осмог разреда. Разредном старешини смо поклонили неку галију у дуборезу, а мени се то толико свидело па одлучим покушати да нешто слично и сам урадим. Почео сам недуго по доласку из војске. Прота Бора дао ми неке орнаменте са иконостаса наше цркве, а Мирко Кулић, кустос галерије СПЦ, задатак да урадим неке иконе које сам однео у Матицу да ми кажу да ли то вреди. Добио сам и телефон деда Марка из Новог Сада да ме подучи. Пробао сам и из другог покушаја успео. Данас себе не могу замислити без овог посла”.

Млади Буда се на оца угледао:

„Откад га знам, дрво је обликовао по својој жељи и инспирацији. Поред њега и ја сам наставио. Куповали смо једну по једну машину, па данас имамо прилично добро опремљену радионицу, којој ипак још понешто треба, али, Богу хвала, док је здравља и посла биће и напретка. Ја свој посао волим, имам два сина, па ако пожеле да му се посвете, бићу им велика подршка. Сматрам, као и отац, да сваки човек треба да зна да нешто уради својим рукама. Ово је изузетно креативан посао, а радећи за цркву растемо и духовно, па постајемо бољи људи.

Сима се, углавном, слаже са Будиним поимањем живота и додаје:

„Бољи човек се роди, а остало учини породица па касније вера у Бога”.

На питање ко је бољи, Буда вели: „Наравно, тата, јер је иза њега велико искуство, а ја морам још много да учим. Ако баш тражимо где сам бољи, то је што сам као млађи нешто бржи у рачунима, а посебно раду са савременом опремом заснованом на компјутерима. Ипак, то што може да нацрта татина рука је ненадмашно”.

Дуго може да о својим дуборезачким пословима прича Сима: „У почетку сам доста радио стилски намештај, али ме то убрзо заситило. Осећао сам се као машина - цео месец радиш једно исто. Ипак, и у том послу може се бити оригиналан. Црква је нешто друго. Она је за мене мистично место, где у раду налазим мир и везу с Богом”.

Током дугих 35 година рада, срео се и са проблемима које је ваљало решавати у ходу. Један од таквих био је и у манастиру Љубостиња, једном од првих великих послова које му је доделио Републички завод за заштиту споменика културе. Доста није било јасно црквеним представницима, али ни њему. Ипак, вољом и трудом, све је решено. Већ више од десет година Завод не додељује послове, већ су надзорни орган.

Требало је много довитљивости и за израду иконостаса за фрушкогорског манастира Кувеждин, јер није постојала никаква графика ни фотографија, већ само димензије и провизорна скица. Сима објашњава да је најпре урадио царске двери, а затим развијао остатак рада. Комбиновао је елементе типичне за доба кад је богомоља настала, користећи посебни рукопис дуборезаца тога доба и поднебља. Иначе, Кувеждин је једини манастир у Србији посвећен Светом Сави и његовом оцу Симеуну Мироточивом. Изградио га је 1520. свети Стефан Штиљановић, а 1942. га усташе спалише до темеља.

Рестаурација је посао који посебно воли јер зна рукопис готово свих мајстора дубореза, па лако обнавља оштећени део или ради реплике. Тако препознаје радове браће Марковић из Новог Сада, неке румунске мајсторе и многе друге који су оставили траг у времену.

Више воли западни барок јер му омогућава већу креативност. Византија је лепа, чипкаста и богата орнаментима, али се строже придржава канона. Ипак, и она дозвољава да исти орнаменти другачије распоређени чине сасвим ново дело.

Сима и Буда се не боје да неће имати посла јер им то, како кажу, до сад добро урађено омогућава. Више није потребно да шаљу фотографије својих мајсторија јер су већ толико познати да их једни препоручују другима. Још увек су се задржали и на изради и поправци стилског намештаја, опремању разних простора као што су кафићи, али и опремању сакралних објеката.

Своје име могу с поносом ставити на владичански трон, северне и јужне двери цркве Грабова, улазна врата гркокатоличке цркве у Ђурђеву, кивот мошти свете Петке у Сурчину, храм у Козилима код Шипова, олтарски трон цркве Угриноваца, иконостас, туторски сто, целиваоницу и певницу Кукујеваца, манастире Крушедол и Љубостињу, уникатну опрему галерије „Каприц” и још много тога. Не желе да преузимају више посла него што могу да ураде поштујући договорене рокове.

Млади Буда се не боји конкуренције јер им то омогућава да постану бољи мајстори и људи.

Мајстор Сима присећа се времена кад му је наплата посла била тежа од самог рада. Тада је рекао једном епископу: „Да сам мало материјално јачи, ја ниједној цркви не бих наплатио свој рад”, а епископ ће му: „Е, мој Симеуне, ако ти нећеш, други једва чекају”! То му је, каже, био довољан одговор и од тад нема проблема да наплати посао поштено одрађен.

Сећа се и да људи који му по годинама могу бити родитељи, када виде његових руку дело, почну да плачу и целивају му руке. То га, каже, доводи у дилему да ли је његов рад резултат дара који му је Бог дао.

Стево Диклић