Nesuđeni vojvođanski šeici životare od paorluka i tuđe dece

njegovom ataru crno zlato iz prve bušotine izbilo 9. novembra 1952, a ekploatacija počela na Dan mladosti naredne godine. Ta postrojenja NIS je nedavno, s posebnim pijetetom, uredio.

Selo se sprema da iduće godine proslavi, osim naftaškog jubileja, i dva veke od osnivanja. Jermenovce, na mađarskom Irmenjhaza, osnovao je 1817. kameralni direktor Jožef Irmenji iz Temišvara, kad su 62 mađarske porodice tu dobile zemlju i okućnice. Naselje je dobilo naziv po osnivaču, a nakon Velikog rata, kad je taj deo Banata ušao u sastav Kraljevine SHS 1921, aktuelno ime.

Naftaška kolonija formirana je 1955, kad su sagrađeni stanovi za kajlaše i radnički hotel s restoranom. Potom je asfaltiran put koji Jermenovce povezuje s Alibunarom i Plandištem, a zahvaljujući lekovitoj termalnoj vodi, neko vreme sezonski je radila i banja.

Jermenovci su 1869. imali 1.740 žitelja, po popisu stotinak godina kasnije samo malo više, od tada su krenule seobe, pa je danas broj meštana gotovo prepolovljen.

– Prosečna starost im je oko 60 godina jer mladi odoše u Nemačku, Englesku, Švajcarsku, Švedsku i druge zemlje – vajka se matičarka Ilonka Berze. – Većina stanovnika su Mađari, mnogo je mešovitih brakova, dolaze ljudi sa svih strana jer je dosta praznih kuća i mogu se kupiti za manje od 5.000 evra. Ja nemam nameru nikud da idem, ali moja deca hoće. Mlađi sin se sprema, iako se dugo premišljao.

Osipanje se neumitno pojačalo od kad se ovdašnjim Mađarima ukazala mogućnost da dobiju dvojno državljanstvo i mađarske pasoše. Nezavnično, s njima se u zemlje EU iselilo stotinak žitelja. Ipak, Karolj Čuka (55) se vratio iz Švajcarske i otvorio „Plato“, jedini restoran u selu, gde je ranije bila diskoteka. Plafon lokala je ostao s neobičnim dekorom jer je na njega utrošeno 8,5 tona gipsa pa je ogroman zahvat da se nešto promeni.

– Oni koji nisu imali prilike da upoznaju inostranstvo, neka idu da vide kako je – veli Čuka. – Ja sam se vratio u zavičaj posle 38 godina, otvorio restoran, a gostiju ima slabo jer sve je manje ljudi koji bi u provod i da se goste pošto su mnogi otišli. Upravo spremam gulaš od svinjetine i govedine s domaćim knedlama i kupus-salatom. Spremam i druge specijalitete po poruybini, butkice s renom, riblju čorbu, tražena je i pastrmka na žaru. Dolaze gosti sa strane, a mesta ođednom ima za 150 do 200 ljudi.   

Oko pola godine službenik mesne pošte je Milan Mandarić iz Alibunara, koji je pre toga 15 godina radio za Banatski Karlovac.

– Pošta uredno stiže pa posla ima i za mene i za poštara – kaže Mandarić. – Najviše je slubenih pošiljki banaka i sudova, ljudi se sad malo dopisuju, ali im stižu razni računi, koje sve mogu ovde da plate. Jermenovci su fino skockano mesto, meštani korektni i fino sam se uklopio.

– Mada selo leži na izvoru nafte, meštani nisu postali šeici, već se uglavnom bave paorlukom – veli predsednik MZ Jermenovci, preduzetnik i odbornik u Skupštini Plandišta Arpad Endres. – Glavni problem je vodosnabdevanje. Selo je vodovod dobilo još 1976, ali je mreža od azbestnih cevi zastarela, bilo je i problema s bunarom pa već nekoliko godina „vodarinu“ niko ne plaća. U međuvremenu je bušen nov bunar, ali je posao traljavo odrađen, iako je dosta koštao. Neophodna je obnova vodovodne mreže, ali za to nema para u kasi Jermenovaca, a ni opštine, od koje zahtevamo da se problem reši. Prihoda od samodoprinosa nema, a mogućnosti opštine su skromne. Radi se na tome da se opet uvede naplata utroška vode paušalno: 200 dinara mesečno za domaćinstva do tri člana, a za brojnija 300.

Ekonomska moć Jermenovaca nije ni približno kao pre nekoliko decenija, kada su firme u selu i Plandištu radile i nije bilo domaćinstva da bar jedan meštanin nije primao platu. Većina sad paoriše, ima nekoliko moćnijih, ali je najviše malih gazdinstava koja teško sastavljaju kraj s krajem. Svaka druga kuća u selu je prazna, a svako treće domaćinstvo je staračko.

– Imali smo dva agropreduzeća, konfekciju „Planteks“ i

druge firme, ljudima je poljoprivreda bila uzgredan posao, a sada je većini jedini. Ne verujem da je iz sela više od 50 do 60 meštana zaposleno, u selu ili putuju. Privatizacija je učinila svoje, a i u NIS-u je veoma malo ljudi iz našeg sela, svega desetak. I ranije ih nije bilo mnogo, više ih je bilo iz Janošika. U nedostatku posla, sve je više hraniteljskih porodica, koje zbrinjavaju oko 40 mališana. Ljudi moraju nečim da se bave pa odgajaju tuđu decu, a svoje sve manje imamo, ili nemamo – vajka se Ilonka Berze. 

Zgrada „filijale“ plandištanske osmoljetke „Dositej Obradović“ je veoma lepo sređena, ali je đaka sve manje. Deca se školuju na mađarskom jeziku u svih osam razreda, na srpskom se uči u nižim razredima, a posle putuje u Plandište. U prvi razred je ove godine upisano dvoje-troje, dok je u osmom na mađarskom – samo jedan mali maturant!

Milorad Mitrović