Несуђени војвођански шеици животаре од паорлука и туђе деце

његовом атару црно злато из прве бушотине избило 9. новембра 1952, а екплоатација почела на Дан младости наредне године. Та постројења НИС је недавно, с посебним пијететом, уредио.

Село се спрема да идуће године прослави, осим нафташког јубилеја, и два веке од оснивања. Јерменовце, на мађарском Ирмењхаза, основао је 1817. камерални директор Јожеф Ирмењи из Темишвара, кад су 62 мађарске породице ту добиле земљу и окућнице. Насеље је добило назив по оснивачу, а након Великог рата, кад је тај део Баната ушао у састав Краљевине СХС 1921, актуелно име.

Нафташка колонија формирана је 1955, кад су саграђени станови за кајлаше и раднички хотел с рестораном. Потом је асфалтиран пут који Јерменовце повезује с Алибунаром и Пландиштем, а захваљујући лековитој термалној води, неко време сезонски је радила и бања.

Јерменовци су 1869. имали 1.740 житеља, по попису стотинак година касније само мало више, од тада су кренуле сеобе, па је данас број мештана готово преполовљен.

– Просечна старост им је око 60 година јер млади одоше у Немачку, Енглеску, Швајцарску, Шведску и друге земље – вајка се матичарка Илонка Берзе. – Већина становника су Мађари, много је мешовитих бракова, долазе људи са свих страна јер је доста празних кућа и могу се купити за мање од 5.000 евра. Ја немам намеру никуд да идем, али моја деца хоће. Млађи син се спрема, иако се дуго премишљао.

Осипање се неумитно појачало од кад се овдашњим Мађарима указала могућност да добију двојно држављанство и мађарске пасоше. Незавнично, с њима се у земље ЕУ иселило стотинак житеља. Ипак, Карољ Чука (55) се вратио из Швајцарске и отворио „Плато“, једини ресторан у селу, где је раније била дискотека. Плафон локала је остао с необичним декором јер је на њега утрошено 8,5 тона гипса па је огроман захват да се нешто промени.

– Они који нису имали прилике да упознају иностранство, нека иду да виде како је – вели Чука. – Ја сам се вратио у завичај после 38 година, отворио ресторан, а гостију има слабо јер све је мање људи који би у провод и да се госте пошто су многи отишли. Управо спремам гулаш од свињетине и говедине с домаћим кнедлама и купус-салатом. Спремам и друге специјалитете по поруyбини, буткице с реном, рибљу чорбу, тражена је и пастрмка на жару. Долазе гости са стране, а места ођедном има за 150 до 200 људи.   

Око пола године службеник месне поште је Милан Мандарић из Алибунара, који је пре тога 15 година радио за Банатски Карловац.

– Пошта уредно стиже па посла има и за мене и за поштара – каже Мандарић. – Највише је слубених пошиљки банака и судова, људи се сад мало дописују, али им стижу разни рачуни, које све могу овде да плате. Јерменовци су фино скоцкано место, мештани коректни и фино сам се уклопио.

– Мада село лежи на извору нафте, мештани нису постали шеици, већ се углавном баве паорлуком – вели председник МЗ Јерменовци, предузетник и одборник у Скупштини Пландишта Арпад Ендрес. – Главни проблем је водоснабдевање. Село је водовод добило још 1976, али је мрежа од азбестних цеви застарела, било је и проблема с бунаром па већ неколико година „водарину“ нико не плаћа. У међувремену је бушен нов бунар, али је посао траљаво одрађен, иако је доста коштао. Неопходна је обнова водоводне мреже, али за то нема пара у каси Јерменоваца, а ни општине, од које захтевамо да се проблем реши. Прихода од самодоприноса нема, а могућности општине су скромне. Ради се на томе да се опет уведе наплата утрошка воде паушално: 200 динара месечно за домаћинства до три члана, а за бројнија 300.

Економска моћ Јерменоваца није ни приближно као пре неколико деценија, када су фирме у селу и Пландишту радиле и није било домаћинства да бар један мештанин није примао плату. Већина сад паорише, има неколико моћнијих, али је највише малих газдинстава која тешко састављају крај с крајем. Свака друга кућа у селу је празна, а свако треће домаћинство је старачко.

– Имали смо два агропредузећа, конфекцију „Плантекс“ и

друге фирме, људима је пољопривреда била узгредан посао, а сада је већини једини. Не верујем да је из села више од 50 до 60 мештана запослено, у селу или путују. Приватизација је учинила своје, а и у НИС-у је веома мало људи из нашег села, свега десетак. И раније их није било много, више их је било из Јаношика. У недостатку посла, све је више хранитељских породица, које збрињавају око 40 малишана. Људи морају нечим да се баве па одгајају туђу децу, а своје све мање имамо, или немамо – вајка се Илонка Берзе. 

Зграда „филијале“ пландиштанске осмољетке „Доситеј Обрадовић“ је веома лепо сређена, али је ђака све мање. Деца се школују на мађарском језику у свих осам разреда, на српском се учи у нижим разредима, а после путује у Пландиште. У први разред је ове године уписано двоје-троје, док је у осмом на мађарском – само један мали матурант!

Милорад Митровић