Marko Galić: Perfekcionizam sam preneo s medicine na pisanje

U slobodno vreme, osim što volontira u NURDOR-u, piše i priče! Kakve priče? Naizgled misteriozne priče. Mada, on sam nije misteriozan, štaviše, inspirativan je i podstiče sagovornika (i čitaoca?) da (počne da) čita ali i piše. Spoj je umetnika i naučnika; savremenog momka i staromodnog gospodičića; radoznalog dečaka i profesionalnog perfekcioniste. Neke od njegovih priča su „Noći u marcipanu“, „Čudesna sudbina gospođe A“, „Misterija na peronu“, „Jesenjin i kesten“,...

- Prvo sam počeo da se bavim umetnošću - priča Marko o tome koja strana je starija, umetnička ili naučna. - Prvu priču sam napisao još u osnovnoj školi, kada sam osvojio prvu nagradu na našem konkursu. Tada sam shvatio da me pisanje interesuje. Kao mali sam mnogo čitao knjige i one su, kako kažu knjiški moljci, bile moj najbolji prijatelj. Imao sam priliku da upoznajem različite likove i svetove kroz knjige, i to je počelo da me interesuje, te sam posle nekog vremena shvatio da i sam imam potrebu da počnem da pišem priče. Prvo sam počeo da se bavim pisanjem, a za medicinu sam se oduvek interesovao jer mi je mama medicinska sestra. Imam nagon da pomognem drugima i da druge stavim ispred sebe. Medicinu sam počeo da studiram pre pet godina i opet bih napravio isti izbor.

Da li si, možda, kroz čitanje knjiga dolazio u kontakt i sa medicinom?

- Jesam. Iskreno, kao mali sam čitao specifičnog pisca Tomasa Berharda koji je bolovao od sarkoidoze, koji se kroz njegove monologe i borbe sa sobom i ostalima, borio protiv vetrenjača. Tu sam se zainteresovao za medicinu.

Na koji su te još način knjige inspirisale da budeš ono što jesi?

- Počeo sam, kao i svaki klinac, da čitam sagu o Hariju Poteru. Tako sam se upoznao sa knjigama. A knjiga koja me je najviše oblikovala jeste „1984“ Yorya Orvela i njega smatram svojim uzorom iako se trudim da imam neki svoj stil i da ga očuvam, da se ne ugledam mnogo na druge.

Kakav je tvoj stil pisanja?

- Moj stil pisanja neki opisuju kao da je iz drugog vremena, budući da se poprilično fokusiram na 19. vek u tadašnjoj Francuskoj. To mi je tematika i u romanu koji sam započeo. Rekao bih da pokušavam da zadržim tu neku lepotu izražavanja.

Što bi se reklo, neguješ baš taj književni jezik...

- Jeste, baš tako. Ne volim neobeogradske stilove. Trudim se da zadržim neku notu u svom pisanju, a da obrađujem interesantne i moderne teme.

Kakve su to teme?

- Na primer, često intenzivno kombinujem medicinu i književnost. Kada ste student medicine imate priliku da detaljno upoznate telesnu stranu osobe, a kroz čitanje i pisanje dobijate priliku i da upoznate neku empatičnu stranu. Mislim da je za studenta medicine veoma bitno da se bavi i nečim pored medicine. Neko skorašnje istraživanje na lekarima i hirurzima, koji se bave i nekom vrstom umetnosti, dokazalo je da imaju razvijeniju empatiju, a meni je to bitno, da razvijam svaki aspekt svoje ličnosti.

Na taj način se i balansiraš...

- Tako je, balansiram se.

Kakve su tvoje priče, likovi...? Da li podsećaju na tebe i ljude iz tvog okruženja, ili su u potpunosti izmišljeni?

- Recimo da bi običnom posmatraču sa strane ličilo da su to potpuno izmišljeni likovi, da su to neverovatne situacije koje su se desile, ali ja se trudim da u svaki svoj lik ugradim i neki deo sebe.

Onda ti je svaki lik i drag...

- Da, svaki mi je drag. Svakog poznajem kao sebe, svakom pridajem neku svoju osobinu koju volim ili ne volim kod sebe, pa se tako trudim da sa psihološke strane to obradim. Oslanjam se i na telesno i empatijsko.

Budući da studiraš medicinu i postoji stigma da studenti mnogo uče i imaju mnogo obaveza, kako uspevaš da se uklopiš sa svim tim?

- To je sve pitanje kako organizujete svoje vreme. Može se naći vremena za sve. Mnogo se uči, stvarno, to je jedna izrazito egzaktna nauka, ali ukoliko osoba ima afiniteta i ka nečemu drugom, mislim da je moguće da se bavi i tim drugim stvarima. Mislim da je, čak, i neophodno. Postoji taj fenomen koji se kod nas medicinara provlači i naziva se „burnout“. Ako ste previše usredsređeni na jednu sferu svog života, ukoliko naiđete na neuspeh može da izazove katastrofalnu situaciju u kojoj postajete bezvoljni i slično. Zato mora da postoji taj izduvni ventil, da tako kažem.

To je opet onaj balans o kojem smo pričali... Gde objavljuješ svoje priče?

- Knjigu sam počeo i završio s pisanjem, ali se još nisam drznuo da je izdam. A priče objavljujem na internetu, na sajtu blacksheep.rs za koji pišem od 2013. godine, kao i u našoj periodici, u različitim časopisima koje nađem u konkursima za studente.

Zašto se još nisi drznuo da objaviš knjigu?

- Nisam siguran. U suštini, ja sam jedna nesigurna osoba i to je karaktiristika koju sam prihvatio, ali se trudim svakog dana da to polje ojačam. Suviše sam perfekcionista, pa stalno menjam i korigujem, ne doživljavam napisano onako kako sam ga ranije napisao, nego na neki novi način, pa želim da ga na taj način iskažem. To je jedan kontinuiran proces koji se nikad ne završava i koji se mora preseći u jednom trenutku i izdati.

Kako, onda, uspevaš da nesigurnost uklopiš u priču medicine? Kažeš pacijentu: „Hm, da li da te pošaljem na operaciju ili samo da ti dam neki lek, ne mogu da se odlučim...“

- Ne neodlučan u tu ruku, pre sam perfekcionista. Medicinari jesu perfekcionisti i kod njih sve mora da bude savršeno i precizno. Možda sam taj neki deo preneo i na pisanje, pa se često bojim da neću biti zadovoljan onim što sam napisao. To je moja osnovna prepreka.

Ta knjiga će biti poput zbirke priča ili...?

- Ta knjiga je baš roman. Radi se o osobi koja živi u Francuskoj i, u suštini, pravi se paralela sa osobom koja trenutno živi u Novom Sadu i boluje od Alćajmerove bolesti i pisanjem priča pokušava da oformi neke nove uspomene, pošto svoje već gubi. Kroz svoje likove ih inkorporira u svoj život i dobija nove uspomene. Mislim da je to važna priča jer danas sve više ljudi biva pogođeno tom bolešću i mislim da je to nešto što želim da prikažem ljudima. Roman će se zvati „Ispovest fenomena“.

Lea Radlovački