TVOJA REČ Srđan Srđanov: Pustolovina u kojoj otkrivaš sebe

Zajedno sa Novosađaninom Srđanom Srđanovim (31), idejnim tvorcem igre „Kutija zaboravljenih legendi”, vodimo vas u pustolovinu kroz razne civilizacije, kulture, tradicije, a koju vam je, zapravo, nametnuo vaš rođak Luka Bogdanović verujući da niste dovoljno pametni da dođete do sakrivenog blaga. Ili jeste? Moći ćete i u praksi da se okušate od sledeće nedelje u Room escape-u „Fox in box” (Narodnog fronta 10), o čemu će biti više informacija na Fejsbuk stranici te firme.

- Reč je o razvitku Room escape-a (RE), odnosno sledećem koraku, jer jedan od načina da se RE razvije jeste da se napravi prenosiva kutija - objašnjava Srđan. - RE je nastao na računaru, kao kompjuterska igra. Po nekim pričama i legendama, Japanci su to prvi smislili u nekoj svojoj kompaniji, pre desetak godina.

Ali ne kao tehniku za mučenje, nadam se?

– Ha-ha-ha... Pa... Nisu smislili to kao mučenje, ali se kasnije za neke ljude ispostavilo kao mučenje, odnosno susretanje sa svojim strahovima, bukvalno. Smislili su sobu bez ikakve teme, samo niz zadataka, ljudi su se igrali. Trenutno je centar RE u Budimpešti koji ima oko 80 različitih soba.

Rekao si da je ovo nastavak RE ali da podrazumeva suočavanje sa strahovima. Sa kakvim strahovima moramo da se suočavamo u ovoj igri?

– Svaka igra je drugačija, ima neku svoju temu i prati neku naraciju. Horor igre su jedan od dominantnijih žanrova, ali sam ovaj put rešio da ne bude nikakav horor već da donekle bude edukativno, ali ne glupavo i dosadno, već da ljudi sami, bez ikakvog predznanja i interesovanja za temu, počnu da razmišljaju o nekim stvarima i da kroz igru dobiju neke informacije, čuju legende i misterije. To je kutija zaboravljenih legendi. Za sada smo smislili i razvili jednu kutiju sa jednom igrom koja vodi kroz set legendi poznatijih i većih civilizacija i naroda. Pokušao sam da vidim šta je zajedničko svim verovanjima, legendama i kulturama.

Ima li nešto što je zajedničko svim igračima?

– U RE uvek postoji gejm master i njegov zadatak je da non-stop gleda igrače da ne bi došlo do nekih nezgoda. Na šta su igrači sve spremni i šta su uradili - neki su uzimali vodu iz radijatora, neki su sipali zemlju iz ne znam kog razloga,...

Ali nije bilo situacija kao u filmu „Igre gladi”?

– Ha-ha-ha... Naučiš dosta o sebi! Ne mogu da ulazim u druge detalje, ali u nekim igrama, kada se od drugih igrača očekuje da urade nešto kako bi pomogli onima u nevolji, tu se svašta nauči o ljudima - o sebi, grupi, odnosu. Često ovaj metod koriste Ljudski resursi u kompanijama, koji dovedu zaposlene na team building ali i da se vidi dinamika tima.

Kada je reč o ovoj igri, da li si ti taj gejm master?

– Ne, stvar kod kutije je razvitak RE. Ne postoji neko ko će te voditi kroz igru. Razvili smo aplikaciju koja može da vam pomogne ako zapnete kod nekih delova, pušta i video, pruža pomoć, ima muziku, sve je originalno snimljeno, komponovano i isprogramirano. Jako se teško vara, uvek može da se razvali, ali čemu to?

Koja su osnovna pravila?

– Treba da budite timski igrači, da komunicirate, igrate protiv kutije a ne jedan protiv drugog. Najbitnija stvar je da, kada nešto pomisliš da je možda rešenje, da to kažeš ali i da uradiš! Da bi rešio kutiju, pored timskog rada, snalažljivosti i kreativnog rešavanja problema, moraš da odabereš svetlost nad tamom, da nađeš harmoniju u haosu univerzuma i prepoznaš u sebi univerzalne vrline koje mogu da prevaziđu probleme.

I ne može ništa da se pokvari?

– Ne bi trebalo da se koristi sila, već um. Ne smeju da se koriste ni predmeti koji nisu pronađeni u kutiji - šrafcigere, testere, poluge, ni telesne tečnosti... Unutra se nađu rekviziti koji se koriste samo jednom.

Motivi i dizajn su neobični. Koja je priča iza toga?

– To je priča od pre mnogo milenijuma, zapravo. Korišćeni su motivi raznih civilizacija. Neki od motiva imaju neku svrhu, neki nemaju.

Znači, treba da obratimo pažnju i na „korice” a ne samo na ono što ćemo naći u samoj kutiji?

– Kompletna kutija se igra. Sve možete da pipnete, čačnete,...

Potrebna je i struja, vidim. Nema nekih elektrošokova?

– Nema. Obezbedili smo CE sertifikat. Sve je prošlo testiranja, kutije su već poslate u Kan, Nicu, Los Anđeles, a za nekoliko dana će moći da se igra i u Novom Sadu.

Odabrali smo svetlost nad tamom. U haosu brojeva pronašli smo matematičku konstantu. Shvatili smo koje su tri univerzalne vrline koje prevazilaze smrt - i preživeli! Otvorili smo put ka zvezdama, a one su nam propevale i zamirisale. Shvatili smo da je zemlja deo nas i da smo mi deo zemlje. Zemlja je živa, isto je boli kao i nas, isto oseća. Kad smo sve to shvatili, stigli smo do cilja za manje od predviđnjnog vremena - došli smo do dijamanta i saznanja da smo dobar tim, ne samo na poslu u novinarstvu, nego i u misterioznim igrama.

Koji je cilj ove igre? Postoji li neka nagrada?

– Cilj će vam se reći kroz priču. To je kao knjiga. Mora da ti bude pođednako dobro i ako ne rešiš kutiju. Put je važan, a ne ti. Najbolje je da sama napišeš šta se dobije kad stigneš do cilja. Ako uspeš da stigneš...

Videćemo...

– Glavni likovi u ovoj priči ste vi. Ali, kako je došla ova kutija ovde? Bio je jedan čovek - Luka Bogdanović. Za njega sam čuo pre dve i po godine u Francuskoj kad sam bio na nekom sajmu antikviteta, od nekog dede koji je bio istih godina kao i njegovi eksponati, otprilike. Mi smo pričali i on je pitao odakle sam i pitao me je da li znam za tog Luku Bogdanovića. On je bio s naših prostora, bio je pustolov. Studirao je u Beču, ali je otišao u Južnu Ameriku da radi istraživanja o načinima lečenja autohtonih naroda, gde ga je zatekao Prvi svetski rat. Nije se vraćao, već je otišao u Ameriku gde je primenjivao ono što je naučio, ali pred kraj života, došao je u Lisabon i tamo je često pričao sa Duškom Popovim (titelski Džejms Bond) i priča se da mu je ovaj dao neke artefakte za Abver (nemačku obaveštajnu službu) koje je pronašao u zamenu da Duško pokuša da izbavi Lukinu porodicu iz Jugoslavije. Šta je našao - niko ne zna. Kažu da je bio vagabundo i avanturista, postoje raznorazne priče kao o Boži zvanom Pub - neki su ga videli.

Koliko ti treba da napraviš jednu kutiju? Koja je, u stvari, procedura?

– Ja sam pre ovoga napravio jednu sobu i dobar ođek je imala u svetu, može da se igra po Evropi i Americi. Imala je temu serisjkog ubice Zodijaka. Kako dolazim do ideje - pa, ideje dolaze same. Čujem, čitam. Volim da ispričam nečiju priču, naročito ako je istinita.

I ja volim što ću ispričati ovu tvoju priču...

– Eto. Sve je počelo kad sam čuo za tog čoveka, Luku Bogdanovića. Godinu dana mi je trebalo da smislim ideju, naučim šta mi sve treba, kako da prenesem to sve. Ima mnogo zamišljanja, fizike,... Osećam se kao da, sve ono što nisam hteo da učim u osnovnoj i srednjoj školi, sad sam morao. Sve je došlo na naplatu, jer moraš da znaš neke stvari da bi ovo napravio. Bukvalno se osećam kao da sam završio jedan razred.

Ali, da bi došao do finiša, moraš da sarađuješ i sa drugim ljudima?

– To je jako bitno! Važno je da fino sarađujete i da imaš dobre saradnike koji umeju da rade svoj posao. Ali, da bi ljudima pokazao šta hoćeš, moraš da im napraviš sve to i pokažeš. Nemoj da čačkaš taj kaiš...

Izvini. A ova logistika je isključivo tvoja?

– E sad, da. Napravili smo firmu koja se zove „Six bells” i koja se bavi prodajom kutija drugim RE firmama. Sve imaju istu tematiku, ali ćemo uskoro smisliti novu. Oko 4-5 nedelja teškog i posvećenog rada treba da se napravi jedna kutija. Većina stvari koju koristimo moramo ručno da pravimo.

U tome je, verujem, draž. Svaki put kad praviš kutiju i ti se, na neki način, igraš...

– Da. Još uvek smo u toj fazi da uspostavljamo standarde proizvodnje i to je nova igra nezavisno od same kutije.

Lea Radlovački