Gordana Jović: Moram da mislim glavom, ne mogu samo da dođem i škljocnem

Uprkos tome, posao fotoreportera se često umanjuje i mnogi smatraju da nije toliko bitan i da je izuzetno lak. Šta, samo treba da škljocnu! Ali i da se nađu u pravo vreme na pravom mestu, u pravoj poziciji, a onda i da „samo škljocnu” pravi trenutak. Još ako je reč o fotoreporterki, onda se stvar dodatno komplikuje i, ponekad, omalovažava.

Gordana Jović (29), rodom iz Knina, a koja je stigla i do Vukovara, Kikinde, pa i Novog Sada, već osam godina radi kao fotoreporterka i ruši sve predrasude da žene nisu spremne i da legnu zarad dobre fotografije. Ne voli studijska snimanja i modnu fotografiju, već uživa u „jurcanjima” po terenima. Ali voli da šije jer joj je to zabavno, a može i da zaradi...

„Još sa deset godina odlučila sam da ću biti fotograf“, priseća se naša ovonedeljna sagovornica.

„Imam umetnike u porodici. Ujak i ujna su slikali, a ujna se bavila i fotografijom. Mnogo vremena sam provodila sa njima dok smo živeli u Vukovaru. Slikala sam, bilo mi je zanimljivo, ali kada su se ujak i ujna selili u Kanadu, ostavili su mi fotoaparat. Batalila sam slikanje i rešila da budem fotograf. Nikad nisam konkretno znala šta ću s tim. Kasnije sam studirala fotografiju na Visokoj tehničkoj školi u Novom Sadu, ali tek pred kraj studiranja, kada sam došla na praksu u „Dnevnik”, kad sam videla fotoreporterski posao i kada sam se oprobala u njemu, shvatila sam da je to to. Najbitnije mi je što i dalje mnogo volim taj posao, baš sam „ubola”.“

Da li se sećaš koju si prvu fotografiju uradila aparatom koji su ti ostavili ujak i ujna?

„Ne sećam se... Ostale su mi u sećanju fotografije iz Zoološkog vrta kad smo išli u Suboticu na ekskurziju. Nosila sam aparat i sećam se tih fotografija jer je tata odneo film da se izradi, a čovek koji je radio u foto-radnji, primetio gomilu grešaka. Nisam imala od koga da naučim. Taj čovek je svašta nešto rekao mom tati šta da ispravim, napisao mu je podešavanja i ja sam uvek nosila tu ceduljicu s uputstvima. Tek sam na fakultetu ukapirala šta znače svi ti brojevi. Nismo imali internet tada...“

Drago mi je što je „Dnevnik” doprineo u tome da se pronađeš, mnogima nam je. Kažeš da si već osam godina fotoreporterka. Gde si do sad sve radila?

„Ja sam slobodni reporter, frilenser. Šest godina sam radila u Gradskoj kući kao zamena njihovom fotografu, pa u Skupštini Grada isto kao neka zamena. Radila sam i u Poljoprivrednom časopisu, ali kratko, bilo je zanimljivo - jednog dana obilaziš štale, pa jurim prasiće da poziraju...“

Pravi modni studio...

„Da, da... To mi je bilo zanimljivo jer je svakog dana bilo nešto drugačije. Jednog dana si u svinjcu, a sledećeg u svečanoj sali Skupštine na prijemu nekog ambasadora. Uvek je nešto drugačije i to mi treba.“

Generalno je novinarstvo zabavno i puno adrenalina, dinamično. Kada radiš kao fotoreporterka, uvek ideš na teren sa kolegom. Kako se snalaziš u takvoj vrsti saradnje?

„Imam dobru saradnju sa novinarima. Sa svima se konsultujem šta bi bilo dobro da uslikam u zavisnosti od toga kakav je tekst.“

Volim detalje

Osim životinja, šta još voliš da fotografišeš?

„Volim detalje. Ne mora da bude posebna tema. Može da bude iz prirode... Omiljena fotografija mi je deo broda sa stolicama i šlaufom. Nju mnogo volim i svuda je guram kad vidim neke konkurse.“

Koliko si otvorena za sugestije? Nekad novinari imaju problem da predlože kolegi šta da uslika i time se „umešaju” u njegov posao...

„Uvek sam otvorena za sugestije i baš volim da mi kažu šta treba da uradim. Nekad od teksta zavisi šta novinar želi posebno da istakne. Volim da uhvatim što više toga da nešto ne bi falilo.“

Koliko je teško da se probiješ kao fotoreporterka u današnjem društvu i profesiji?

„Poprilično teško. Ja sam imala tu sreću da dođem u „Dnevnik” i da me fotoreporteri dobro prihvate. Oni su me dosta „gurnuli” i da nije bilo njih, ne bih uspela. Oni su ti koji me i sada guraju. Konstantno me neko od njih preporuči nekome. Kad sam odlazila, rekli su mi da ću uvek imati njihovu podršku. Svi su za mene uradili nešto što me je proguralo. Uvek su oni „krivi” što ja imam posao.“

Da li, onda, možeš da kažeš da je danas frilens isplativ posao?

„Pa... Nije. Slabo smo plaćeni i mislim da nas ne poštuju dovoljno. „Aj samo škljocni tamo”, kao da je to ništa. Ali ima tu posla.“

Harambaša sa fotoaparatom

Harambaša sa fotoaparatom... Kažeš da nije isplativ posao, a uvek treba da imaš dobru opremu. Kako uspevaš sve da obezbediš?

„Ne mogu mnogo sama. Za prvu ozbiljniju fotoopremu su pomogli svi članovi familije - roditelji, brat, baba, momak i ja, svi smo zajedno doprineli. Sad već mogu sama da pokrijem neke potrepštine, pa budem na nuli ili u blagom plusu. Teško da mogu sama da sebi obezbedim opremu.“

To je kontradiktorno budući da je poznata ona izreka da „slika govori više od hiljadu reči” i danas živimo u vremenu kada ljudi najpre pogledaju fotografiju, a tek onda odluče da li će pročitati tekst koji se, eto, tu nalazi. Da li ti, kao fotoreporterka, osećaš da si bitnija od onoga kako te drugi doživljavaju?

„Pa, ne mislim da sam bitnija, ali imam odgovornost da to što uradim bude dobro. Moram misliti glavom, znam da ne mogu tek tako doći, stati i škljocnuti. Moraš iz raznih uglova da uslikaš, pa čučneš, ustaneš, probaj odavde, odande, da dobijem što bolji kadar...“

Sad kad spominješ čučanje, obično fotoreporteri komentarišu svoje koleginice kako imaju problem da čučnu i da se malo više potrude zarad dobre fotke. Da li ti imaš taj „damski” problem ili se zaista povinuješ dobroj fotografiji?

„Nemam taj problem. Jedno vreme dok sam bila u praksi, kolega me je pitao zašto nikad ne dolazim u suknji. Ja suknje ne nosim kad radim, tada sam samo u pantalonama i patikama. To mora da bude što udobnije kako bih mogla da trčim, čučnem, legnem i svašta. Nemam tih damskih problema. Doduše, nikad nisam ni bila klasična devojčica, već pomalo harambaša, uvek sam se igrala s dečacima. Nije mi problem da se isprljam, pokisnem...“

Osim mode, da li postoji nešto što ne bi volela da fotografišeš?

„Sve što je u zatvorenom prostoru me ne privlači. Svašta sam probala tokom fotoreporterskog posla. Ratno izveštavanje definitivno ne bih, dosta mi je rata“, to mi ne treba, zaključila je Gordana Jović.

L. Radlovački