Марко Галић: Перфекционизам сам пренео с медицине на писање

У слободно време, осим што волонтира у НУРДОР-у, пише и приче! Какве приче? Наизглед мистериозне приче. Мада, он сам није мистериозан, штавише, инспиративан је и подстиче саговорника (и читаоца?) да (почне да) чита али и пише. Спој је уметника и научника; савременог момка и старомодног господичића; радозналог дечака и професионалног перфекционисте. Неке од његових прича су „Ноћи у марципану“, „Чудесна судбина госпође А“, „Мистерија на перону“, „Јесењин и кестен“,...

- Прво сам почео да се бавим уметношћу - прича Марко о томе која страна је старија, уметничка или научна. - Прву причу сам написао још у основној школи, када сам освојио прву награду на нашем конкурсу. Тада сам схватио да ме писање интересује. Као мали сам много читао књиге и оне су, како кажу књишки мољци, биле мој најбољи пријатељ. Имао сам прилику да упознајем различите ликове и светове кроз књиге, и то је почело да ме интересује, те сам после неког времена схватио да и сам имам потребу да почнем да пишем приче. Прво сам почео да се бавим писањем, а за медицину сам се одувек интересовао јер ми је мама медицинска сестра. Имам нагон да помогнем другима и да друге ставим испред себе. Медицину сам почео да студирам пре пет година и опет бих направио исти избор.

Да ли си, можда, кроз читање књига долазио у контакт и са медицином?

- Јесам. Искрено, као мали сам читао специфичног писца Томаса Берхарда који је боловао од саркоидозе, који се кроз његове монологе и борбе са собом и осталима, борио против ветрењача. Ту сам се заинтересовао за медицину.

На који су те још начин књиге инспирисале да будеш оно што јеси?

- Почео сам, као и сваки клинац, да читам сагу о Харију Потеру. Тако сам се упознао са књигама. А књига која ме је највише обликовала јесте „1984“ Yorya Орвела и њега сматрам својим узором иако се трудим да имам неки свој стил и да га очувам, да се не угледам много на друге.

Какав је твој стил писања?

- Мој стил писања неки описују као да је из другог времена, будући да се поприлично фокусирам на 19. век у тадашњој Француској. То ми је тематика и у роману који сам започео. Рекао бих да покушавам да задржим ту неку лепоту изражавања.

Што би се рекло, негујеш баш тај књижевни језик...

- Јесте, баш тако. Не волим необеоградске стилове. Трудим се да задржим неку ноту у свом писању, а да обрађујем интересантне и модерне теме.

Какве су то теме?

- На пример, често интензивно комбинујем медицину и књижевност. Када сте студент медицине имате прилику да детаљно упознате телесну страну особе, а кроз читање и писање добијате прилику и да упознате неку емпатичну страну. Мислим да је за студента медицине веома битно да се бави и нечим поред медицине. Неко скорашње истраживање на лекарима и хирурзима, који се баве и неком врстом уметности, доказало је да имају развијенију емпатију, а мени је то битно, да развијам сваки аспект своје личности.

На тај начин се и балансираш...

- Тако је, балансирам се.

Какве су твоје приче, ликови...? Да ли подсећају на тебе и људе из твог окружења, или су у потпуности измишљени?

- Рецимо да би обичном посматрачу са стране личило да су то потпуно измишљени ликови, да су то невероватне ситуације које су се десиле, али ја се трудим да у сваки свој лик уградим и неки део себе.

Онда ти је сваки лик и драг...

- Да, сваки ми је драг. Сваког познајем као себе, сваком придајем неку своју особину коју волим или не волим код себе, па се тако трудим да са психолошке стране то обрадим. Ослањам се и на телесно и емпатијско.

Будући да студираш медицину и постоји стигма да студенти много уче и имају много обавеза, како успеваш да се уклопиш са свим тим?

- То је све питање како организујете своје време. Може се наћи времена за све. Много се учи, стварно, то је једна изразито егзактна наука, али уколико особа има афинитета и ка нечему другом, мислим да је могуће да се бави и тим другим стварима. Мислим да је, чак, и неопходно. Постоји тај феномен који се код нас медицинара провлачи и назива се „бурноут“. Ако сте превише усредсређени на једну сферу свог живота, уколико наиђете на неуспех може да изазове катастрофалну ситуацију у којој постајете безвољни и слично. Зато мора да постоји тај издувни вентил, да тако кажем.

То је опет онај баланс о којем смо причали... Где објављујеш своје приче?

- Књигу сам почео и завршио с писањем, али се још нисам дрзнуо да је издам. А приче објављујем на интернету, на сајту blacksheep.rs за који пишем од 2013. године, као и у нашој периодици, у различитим часописима које нађем у конкурсима за студенте.

Зашто се још ниси дрзнуо да објавиш књигу?

- Нисам сигуран. У суштини, ја сам једна несигурна особа и то је карактиристика коју сам прихватио, али се трудим сваког дана да то поље ојачам. Сувише сам перфекциониста, па стално мењам и коригујем, не доживљавам написано онако како сам га раније написао, него на неки нови начин, па желим да га на тај начин искажем. То је један континуиран процес који се никад не завршава и који се мора пресећи у једном тренутку и издати.

Како, онда, успеваш да несигурност уклопиш у причу медицине? Кажеш пацијенту: „Хм, да ли да те пошаљем на операцију или само да ти дам неки лек, не могу да се одлучим...“

- Не неодлучан у ту руку, пре сам перфекциониста. Медицинари јесу перфекционисти и код њих све мора да буде савршено и прецизно. Можда сам тај неки део пренео и на писање, па се често бојим да нећу бити задовољан оним што сам написао. То је моја основна препрека.

Та књига ће бити попут збирке прича или...?

- Та књига је баш роман. Ради се о особи која живи у Француској и, у суштини, прави се паралела са особом која тренутно живи у Новом Саду и болује од Алћајмерове болести и писањем прича покушава да оформи неке нове успомене, пошто своје већ губи. Кроз своје ликове их инкорпорира у свој живот и добија нове успомене. Мислим да је то важна прича јер данас све више људи бива погођено том болешћу и мислим да је то нешто што желим да прикажем људима. Роман ће се звати „Исповест феномена“.

Леа Радловачки