Nikola Srdić i Aleksandar Ostojić: Ovo je sada naša odgovornost

Do sada su organizovali četiri javne diskusije u Srbiji, a pokretači su najpre studenti sa Univerziteta u Novom Sadu među kojima su student Projektnog menadžmenta na FTN-u Nikola Srdić (28) i student Filozofije na Filozofskom fakultetu Aleksandar Ostojić (28).

- Sam Nacrt zakona predviđa rešenja za određene nedostatke u pravnim okvirima studentskog organizovanja - objašnjava Nikola. - Postoje četiri entiteta studentskog organizovanja i aktivizma: studentska predstavnička tela (Parlamenti), organizacije, mediji i konferencije, i za sada su prepoznata samo dva (predstavnička tela i konferencije), a u praksi se pokazalo da to nije dovoljno dobro uređeno jer imamo poprilično nefunkcionalne Parlamente.

Jedna od zanimljivosti je to što je dovoljno da 3-5 odsto studenata izađe na izbore za Parlament da bi oni bili validni, a u drugom krugu može i samo pet studenata da izađe i glasa. U praksi, Parlamenti mogu da se bave svime što im padne na pamet, a oni, kao predstavnička tela, treba da se bave suštinskim pitanjima u vezi sa kvalitetom nastavnog procesa, različitim stvarima za funkcionisanje fakulteta, sve ono što se direktno tiče studenata. Bolonjski proces predviđa učešće studenata kao jedini garant dugoročnog unapređenja visokog obrazovanja.

Koji su ključni nedostaci trenutnog zakona?

Nikola: Ključni nedostaci su upravo ti - manjak prepoznatosti studentskih entiteta. Imamo situaciju gde ovi, koji su prepoznati, nemaju kapacitet da se bave ni osnovnim pitanjima, dok se vidi tendencija da se bave raznim drugim stvarima, a rad im je netransparentan.

Aleksandar:  Putem Zakona o visokom obrazovanju uređene su neke odredbe koje se tiču studentskog organizovanja, ali nisu ni izbliza dovoljno dobre i široke da bi uredile taj aspekt. Poenta je transparentnost, čime će porasti i kvalitet. Reč je o javnim izborima, Parlamenti moraju javno da odgovaraju o onome što rade.

Nikola: Na osnovu toga možeš da vrednuješ njihov rad. S druge strane, ideja je da se napravi registar na svakoj visokoškolskoj ustanovi gde će se prema određenim kriterijumima registrovati organizacije i studentska glasila, a fakulteti će imati uvid u to s kojim organizacijama komuniciraju, koje delaju i kojima su dozvolili da budu tu. Ministarstvo prosvete je ukazalo na problem nepostojanja jedinstvene baze svih organizacija, a imaju konkurse za dotacije udruženjima za realizaciju različitih aktivnosti, što je neuređen sistem i imaju problem da selektuju i prepoznaju kvalitetne organizacije.

Da li je to, onda, prilika za razne malverzacije i loše korišćenje organizacija?

Aleksandar: Naravno da jeste. Postoje dva načina da se čita neki zakon: da se poštuje sve što u njemu piše ili da se uradi sve ono što u zakonu ne piše. Kakva god da se donese sistematizacija, uvek će postojati način da se ona mimoiđe, samo što je u trenutnoj situaciji to ekstremno olakšano. Ako makar malo otežamo taj pristup, otvorićemo vrata nekim kvalitetnijim i produktivnijim ljudima koji će biti tu radi opšteg cilja.

Šta vam uliva nadu da će vaša priča otežati te malverzacije?

Aleksandar: Mi smo imali javne diskusije i razgovore u četiri grada i čuli smo mnoga mišljenja. Pokušali smo da smanjimo uplit stranačke politike u organizacije, ali je to nemoguće jer ne možeš nikome zabraniti da se učlani, a ne možeš ni da znaš da li je neko učlanjen. Zato je važna ta transparentnost. Ne želim da kažem da su studenti samo nezaintereosvani. Jesu, ali to ne treba da bude konačni zaključak, već početak rešavanja problema.

Koliko su zaista takvi, nezainteresovani?

Aleksandar: Ne bih voleo da tako počnem priču i da donosim sud. Dovoljno mi govori situacija da je izlaznost na nekim fakultetima tri odsto. Kada uzmemo da je polovina njih bukvalno dovučena na glasanje, jasno je da su mladi stvorili animozitet prema svemu tome, možda i s pravom, ali to je ono što ne doprinosi kvalitetnom studentskom životu. Ovim pokušavamo da uključimo što više ljudi. Mi smo otvoreni za sve kritike i predloge. Stvara se loš odnos i negativna konkurencija između studenata i organizacija.

Nikola: Sam zakon je mnogo prioritetniji. O tome se ne priča i odugovlači još od 2015. godine kada je najavljno da će biti formirana radna grupa za kreiranje tog Nacrta. Od tada, 2016. smo mi inicirali i pokrenuli priču, Ministarstvo nas je podržalo i onda smo krenuli da vodimo taj proces pravljenja Predloga koji ima za cilj da uključi što više ljudi. Mi bismo podržali bilo koju inicijativu, ali drugih, nažalost, nema. Mi sad šaljemo Ministarstvu rezultate našeg dugogodišnjeg rada sa svim komentarima, ali je i dalje moguće da nam studenti pošalju dodatne predloge ([email protected]).

Aleksandar: Nije stvar u tome ko je bolji, jači, veći, već šta je najbolje za studente i njihove ineterese. Mi ćemo prvi podržati SKONUS ako izađu sa svojim predlozima, pa da uporedimo i pronađemo zajednička rešenja. Mnoge komentare koje smo dobili ubacili smo u Predlog. Želimo da podstaknemo saradnju.

Da li imate neki rok, odnosno neku godinu za koju očekujete da će ova misija dostići svoj cilj i početi da se primenjuje u praksi?

Aleksandar: Sledeće godine.

Kao što ćemo sledeće godine biti i milioneri, je l’ da?

Aleksandar: Da, da... Mi se nadamo da će u najrealnijem roku to sve biti rešeno. Mi bismo bili zadovoljni da zakon prođe i da postoji taj neki prvi korak. Mađarska je pre 10-15 godina bila u istom problemu u kojem smo mi sada...

Nikola: A danas imaju pravo da stave veto na neke odluke Ministarstva. Vidi se da se sistematizacijom unapredio položaj stdudenata i njihovog života.

Zašto je uopšte važno biti deo studentskog organizovanja?

Aleksandar: Simpatično i simptomatično se danas postavlja to pitanje, budući da se nekada podrazumevalo da se svaki član društva bavi politikom, pritom ne pričam o stranačkoj politici. U Grčkoj je idiotes bio onaj ko nije učestvovao u društvenom životu. Ovde ljudi ne razdvajaju politiku i stranačku politiku. Misle da je svako političko delovanje istovremeno i stranačko. A samo bavljenjem politikom možemo pospešiti situaciju našeg društva. Ne može biti nevažno.

S obzirom na to da ste pri kraju studiranja, kakvu vi ličnu korist imate iz cele ove priče?

Nikola: Sve što radimo praćeno je ličnim interesom. Ja sam kroz taj angažman stekao poznanstva i prijateljstva u više od 100 zemalja. Trenutno sam koordinator kancelarije za međunarodnu saradnju SUS. U Rusiju smo išli i sami platili prevoz, a organizatori su nam sve ostalo obezbedili. Tamo smo uspeli da napravimo saradnju sa sedam regiona i njihovim univerzitetima i da dobijemo stipendije za oko 500 studenata. Otišli smo od svog novca a napravili potencijalni benefit za naše mlade.

Aleksandar: Mislim da je pogrešno razmišljati na način da želimo da ostvarimo lične ciljeve preko nekih društvenih. Jednostavno, jedan je put, a lični cilj mora da se podudara sa javnim, ukoliko postoji samosvest. Da, ja ću završiti fakultet, ali će moje dete sutra tu studirati, moji mlađi prijatelji, sugrađani,... Mora se osećati odgovornost, a ovo je sada naša odgovornost. Hajde da vidim šta je u mojoj moći da učinim.

Lea Radlovački