IZA IZLOGA: Tri priče u duhu hiper realizma

Priča No.1: Vraćam se pre neki dan s posla, smoždena od kiše i svega ostalog i rešim da se počastim bananama. Kažu, dobre su u borbi protiv neraspoloženja i melanholije, a i malo kalijuma mi definitivno neće škoditi. Stoga, pravac market! Unutra kao i obično gužva. Mlađahni hipsteri ogladneli (negde je oko pet popodne), pa svratili do „kuhinje“ po malo ugljenih hidrata (krompirići) u kombinaciji s proteinima (uglavnom pileće belo), oni nešto stariji u redovnoj „posle posla“ nabavci, nekoliko turista i uobičajna brojka „šetača“ koji samo uđu da provere da li je nešto na akciji. Dovoljno da se radnja onako pristojno napuni. Uputim se direktno ka „pijaci“, ne bih li što pre obavila šta imam i tamo krajičkom oka konstatujem gospođu kojoj je kao i meni došao na red voćni dan. Ona prebira po jabukama, ja „berem“ banane.

Dok sam išla prema kasi, negde iza sam čula žamor i komešanje, ali se nisam osvrtala. Ništa me ne zanima, osim da što pre izađem, pomislim. Ali, sudbina je kao i obično imala drugačije planove – dok sam čekala u redu, na kasi se okupilo nekih pet, šest vidno uznemirenih prodavačica. I, šta da se radi - bez obzira na moj plan da samo „uđem, kupim banane i izađem“, priča je krenula da se komplikuje, a ja postadoh svedok prilično neprijatne epizode, u kojoj je glavni akter gospođa „jabuka“ s početka priče.

Prema rečima jedne od okupljenih prodavačica (sve s očima punim suza), evo šta se zapravo desilo. Gospođa koja je birala voće, uputila se ka vagi i krenula da ukucava šifru. Pogrešnu. Na to joj je devojka koja radi za mogu da mislim koliku platu prišla i ljubazno joj skrenula pažnju da unosi šifru za jeftinije jabuke u odnosu na one koje je izabrala. Umesto izvinjenja, gospođa je na to besno bacila voće i – pljunula prodavačicu posred lica. Potom je ništa manje besno izašla iz radnje i ostavila šokiranu devojku da pokupi jabuke i parčiće sopstvenog samopoštovanja.

Priča No. 2:  Sretnem pre neki dan poznanika, razmenimo informacije na uobičajno „šta ima“ i ja mu potom, još pod utiskom prehodne priče, u kratkim crtama  prepričam kako se sve izdešavalo. Kad – ima i on da podeli sa mnom jednu prigodnu. Kaže, išao kod prijatelja na slavu, pozvonio na interfon i taman kad se spremao da s bajsom uđe u zgradu; naleti na gospodina koji je krenuo napolje. Dok su se mimoilazili, upita ga ovaj (prilično neljubazno, pogotovo ako se ima u vidu da se nikad pre u životu nisu sreli) da li je biciklom ogrebao auto njegovog sina parkiran ispred zgrade. Kaže moj drugar,  „gospodine, pa ja ni ne živim ovde“ i produži prema stepeništu. Nekoliko sati kasnije kad je krenuo kući – imao je šta da vidi. Neko mu je ispred stana na četvrtom spratu nožem isekao prednju gumu. Odgurao je bicikl do kuće, ne verujući šta mu se desilo. Sutradan ujutro dok je krpio gumu, razmišljao je o tome s kojom idejom je „komšiji“ uopšte palo na pamet da probleme rešava i potraži olakšanje za svoju muku u tome što će je „istresti“ na prvu osobu koja mu nađe „pri ruci“; što će nepotrebno i bez razloga učiniti da još neko bude nezadovoljan, iznerviran i isprovociran. Ali, ništa pametno moj drugar nije smislio...

Priča No. 3: Odnedavno imam novog omiljenog virtuelnog drugara – Damira iz Kutine na privremenom radu u „Njemačkoj“. Otisnuo se u beli svet, između ostalog, i ne bi li otplatio kredit u domovini i izbegao „ovrhu“, to jest, druženje s izvršiteljima, a onda kad je već tamo... Rešio čovek i da malo uživa; da vikendom skokne do nekog od velikih marketa i onako se počasti šopingom za 100 (ponekad i 200) evrića. Da kupi i auto, i to dva – manje se plaća osiguranje, objasnio lepo čovek. Inače, Damir u slobodno vreme više nego išta voli da računa.

Tako sam saznala i koliko njegova „obitelj“ plaća kiriju za stan, koliko koštaju đački prevoz i kablovska... Kako kaže, ništa posebno ne planira. Nedavno se s porodicom preselio u veći stan, te sad ima svoj studio i može na miru da vloguje na svom Jutjub kanalu. Bitno mu je, kaže, da ljudi s Balkana koji razmišljaju o tome da se otisnu u gastarbajterske vode čuju s lica mesta kako to sve izgleda; kako iznajmiti stan, prijaviti se, od koga kupiti auto (kaže, Turci vole da „mute“, dok je kad imate posla s Nemcima na kraju sve baš onako kako i piše na papiru)... Priča naš vloger i kolikoj plati možete da se nadate - hvali nemački standard, ali ipak savetuje da se ne leti previsoko s očekivanjima. I njemu kad je stigao baš i „nisu cvetale ruže“. Vredno je vozio šleper i od početnih 1.200 evra plate, danas mesečno zaradi skoro tri hiljadarke. Još kad se doda ženina plata, dobrano „prebace“ 4.000 evra mesečno. Dovoljno, veli, i da se otplaćuje kredit i da se sve poplaća u Nemačkoj i pride se malo od onog što „pretekne“ nagradi nekom sitnicom...

I mada na prvi pogled nepovezane, ove tri priče u duhu hiper realizma oslikavaju vreme i prostor u kome živimo. Kao jedini izlaz iz besa i zlobe u prve dve priče ostaje nada u trećoj da će se odlaskom možda nešto promeniti...Izgleda da jedino nada nikada ne izneveri.

A da li je je nekada uopšte bilo drugačije i bolje?

         Jasna Budimirović