Iza izloga: Život je svakako moguć i bez fejkovanja

Logično, svima je (bar u teoriji) dosta laganja i svi bi, složni kao jedan, voleli da žive u nekom lepšem, plemenitijem i poštenijem svetu. Jednoglasno, opet „svi“, za „nesreću“ koja nas je snašla; za to moralno posrnuće čiji smo svakodnevni svedok, na odgovornost pozivaju internet/društvene mreže, a potom i medije. „Oni su krivi! Nije do nas, taman posla“. Mi smo fini, to tamo neki drugi lažu i muntače! Poštenima i nemoćnima da se ovom trendu suprotstave, ne preostaje ništa drugo nego da tek povremeno (u očaju, naravno) nešto brižno tvitnu ili da (kad se onako baš jako potresu) „zgroženo&zgađeno“ okače na Fejsbuk. Zaključak: drugi su krivi, dok su ovi „fini“ u tom svetu lažnih osmeha, suza i prijateljstava, doteranih imiya i fejk „nabildovanih“ predstava o sebi, potpuno nemoćni...

I onda kažu mala smo zemlja. Pa, gde smo mali kad nam pored svih tih foliranata, prevaranata i fejkera pretekne i sav taj pošten i fin svet pride? Ne kažem, bude i takvih, ali i dalje mi je čudna ova matematika... Pre će biti da je ovde reč o najvećoj od svih naših iluzija – ubeđenju ili zabludi, kako vam draže, da smo baš mi ti „fini, dobri i pravdoljubivi“ (OK, možda se i nama ponekad „omakne“, ali morali smo); da smo iskreno empatični i spremni da razumemo i pomognemo i kad od toga nemamo nikakvu korist; da više od svega preziramo laž i sve „plastično“.

Jer da to naše „saučesništvo u zločinu“ nije ono što nas istovremeno i najviše „žulja“, lako bismo izašli na kraj sa svim lažnim vestima ovog sveta; izborili bismo se nekako i s fejk idolima, uzorima, pevačicama, glumicama, političarima, selebritijima... Našlo bi se i neko rešenje za sve te kobojagi guze, sike, obraze, jagodice, brade, listove i ostale od stvarnosti otcepljene delove tela. Život je svakako moguć i bez fejkovanja i lažnih predstava o sopstvenom životu po društvenim mrežama...

Dalo bi se živeti i bez onog koliko poznatog, toliko i neprijatnog osećaja mučnine, koji nas obuzima dok moramo da gledamo u stranu i/ili se pravimo gluvi kad neko u društvu krene da (u skladu frustracijama, strahovima, nevoljenjima i kompleksima sagovornik preferira) „maže“ i projektuje novi kontigent lažnih slika. Ne bismo imali problem ni bez onog prilično neprijatnog osećaja laganog „dizanja“ utrobe prema gore svaki put kad, recimo, naletimo na „u prošlom životu“ školske drugare, a danas „strašno uspešne“ macane. Sve te fine, „namunjene“ i onako feš upakovane profesionalce, koji (po navici, naravno) krenu da nas, neupućene i nebitne, mažu pričama o „projektima, seminarima, radionicama“ bez kojih bi ako ne zemlja, ono mi sasvim sigurno momentalno propali. Brzo bismo se navikli i na opuštenciju od života bez po zdravlje opasne „sačekuše“ u kojoj nas ni krive, ni dužne poznanice „rešetaju“ mazarijama o tome kako su baš srećne u braku (samo što suprug nikad nije kod kuće), kako su im deca (mali đavoli) divna i kako baš uživaju u tim svojim skockanim životima u kojima se odavno ama baš ništa ne pitaju.

Nesumnjivo bi izvesno olakšanje sa sobom doneo i svet bez noktiju, kose, trepavica, obrva i usta koji izgledaju skoro pa isto kao i njihove „neurađene“ originalne verzije, a sjajno zvuči i povratak ukusne na mesto sveprisutne fejk hrane „s ukusima“ ovoga ili onoga...

Sjajan detoks za koji mi izgleda nismo kadri. Nisu se, što se kaže, „stekli uslovi“ za taj (is)korak. Lakše nam je da budemo besni na sve, a najviše (kad bismo iskreno) na sebe.

Jasna Budimirović