ИЗА ИЗЛОГА: Три приче у духу хипер реализма

Прича Но.1: Враћам се пре неки дан с посла, смождена од кише и свега осталог и решим да се почастим бананама. Кажу, добре су у борби против нерасположења и меланхолије, а и мало калијума ми дефинитивно неће шкодити. Стога, правац маркет! Унутра као и обично гужва. Млађахни хипстери огладнели (негде је око пет поподне), па свратили до „кухиње“ по мало угљених хидрата (кромпирићи) у комбинацији с протеинима (углавном пилеће бело), они нешто старији у редовној „после посла“ набавци, неколико туриста и уобичајна бројка „шетача“ који само уђу да провере да ли је нешто на акцији. Довољно да се радња онако пристојно напуни. Упутим се директно ка „пијаци“, не бих ли што пре обавила шта имам и тамо крајичком ока констатујем госпођу којој је као и мени дошао на ред воћни дан. Она пребира по јабукама, ја „берем“ банане.

Док сам ишла према каси, негде иза сам чула жамор и комешање, али се нисам освртала. Ништа ме не занима, осим да што пре изађем, помислим. Али, судбина је као и обично имала другачије планове – док сам чекала у реду, на каси се окупило неких пет, шест видно узнемирених продавачица. И, шта да се ради - без обзира на мој план да само „уђем, купим банане и изађем“, прича је кренула да се компликује, а ја постадох сведок прилично непријатне епизоде, у којој је главни актер госпођа „јабука“ с почетка приче.

Према речима једне од окупљених продавачица (све с очима пуним суза), ево шта се заправо десило. Госпођа која је бирала воће, упутила се ка ваги и кренула да укуцава шифру. Погрешну. На то јој је девојка која ради за могу да мислим колику плату пришла и љубазно јој скренула пажњу да уноси шифру за јефтиније јабуке у односу на оне које је изабрала. Уместо извињења, госпођа је на то бесно бацила воће и – пљунула продавачицу посред лица. Потом је ништа мање бесно изашла из радње и оставила шокирану девојку да покупи јабуке и парчиће сопственог самопоштовања.

Прича Но. 2:  Сретнем пре неки дан познаника, разменимо информације на уобичајно „шта има“ и ја му потом, још под утиском преходне приче, у кратким цртама  препричам како се све издешавало. Кад – има и он да подели са мном једну пригодну. Каже, ишао код пријатеља на славу, позвонио на интерфон и таман кад се спремао да с бајсом уђе у зграду; налети на господина који је кренуо напоље. Док су се мимоилазили, упита га овај (прилично нељубазно, поготово ако се има у виду да се никад пре у животу нису срели) да ли је бициклом огребао ауто његовог сина паркиран испред зграде. Каже мој другар,  „господине, па ја ни не живим овде“ и продужи према степеништу. Неколико сати касније кад је кренуо кући – имао је шта да види. Неко му је испред стана на четвртом спрату ножем исекао предњу гуму. Одгурао је бицикл до куће, не верујући шта му се десило. Сутрадан ујутро док је крпио гуму, размишљао је о томе с којом идејом је „комшији“ уопште пало на памет да проблеме решава и потражи олакшање за своју муку у томе што ће је „истрести“ на прву особу која му нађе „при руци“; што ће непотребно и без разлога учинити да још неко буде незадовољан, изнервиран и испровоциран. Али, ништа паметно мој другар није смислио...

Прича Но. 3: Однедавно имам новог омиљеног виртуелног другара – Дамира из Кутине на привременом раду у „Њемачкој“. Отиснуо се у бели свет, између осталог, и не би ли отплатио кредит у домовини и избегао „оврху“, то јест, дружење с извршитељима, а онда кад је већ тамо... Решио човек и да мало ужива; да викендом скокне до неког од великих маркета и онако се почасти шопингом за 100 (понекад и 200) еврића. Да купи и ауто, и то два – мање се плаћа осигурање, објаснио лепо човек. Иначе, Дамир у слободно време више него ишта воли да рачуна.

Тако сам сазнала и колико његова „обитељ“ плаћа кирију за стан, колико коштају ђачки превоз и кабловска... Како каже, ништа посебно не планира. Недавно се с породицом преселио у већи стан, те сад има свој студио и може на миру да влогује на свом Јутјуб каналу. Битно му је, каже, да људи с Балкана који размишљају о томе да се отисну у гастарбајтерске воде чују с лица места како то све изгледа; како изнајмити стан, пријавити се, од кога купити ауто (каже, Турци воле да „муте“, док је кад имате посла с Немцима на крају све баш онако како и пише на папиру)... Прича наш влогер и коликој плати можете да се надате - хвали немачки стандард, али ипак саветује да се не лети превисоко с очекивањима. И њему кад је стигао баш и „нису цветале руже“. Вредно је возио шлепер и од почетних 1.200 евра плате, данас месечно заради скоро три хиљадарке. Још кад се дода женина плата, добрано „пребаце“ 4.000 евра месечно. Довољно, вели, и да се отплаћује кредит и да се све поплаћа у Немачкој и приде се мало од оног што „претекне“ награди неком ситницом...

И мада на први поглед неповезане, ове три приче у духу хипер реализма осликавају време и простор у коме живимо. Као једини излаз из беса и злобе у прве две приче остаје нада у трећој да ће се одласком можда нешто променити...Изгледа да једино нада никада не изневери.

А да ли је је некада уопште било другачије и боље?

         Јасна Будимировић