IZA IZLOGA Posedovanje nije garancija za srećniji život

Našli su (verujem na neviđeno u njen sjajan ukus) savršene, a onda je već u odlasku – sve plaćeno i poručeno - spazila „predivne i apsolutno fantastične“ pločice, koje su joj se toliko dopale da je svoje oduševljenje naglas „vau, kako su divne!“ podelila s partnerom. On, viteški raspoložen da udovolji svakoj želji svoje voljene, bez razmišljanja krene da razmišlja gde bi (možda na terasi?) te „lepotice“ mogli da „udome“. Smesta se baca na posao; razmišlja koliko još i od tih da poruče i već se spremao za energični rikverc ka kasi, kad će moja mudra koleginica „pa, ne moramo sve što nam se svidi i da kupimo“. Bum, jedna od velikih životnih mudrosti usred frke oko useljenja, kad većina nas ne zna ni da li je pošla ili došla, a kamoli da je kadra da mudruje.

Kao grom iz vedrog neba, zaključuje ona, krajnje jednostavno rešenje, pa još potpuno neplanski i na mestu najmanje očekivanom. A rezultat - neki bi dodali blagoslov – neverovatan. Posedovanje sasvim sigurno nije spasenje, odnosno, garancija za srećniji život. I to ne samo zato što stalno iznova kupovati „sigurnost, ljubav, prijateljstvo, lepotu...“ puno košta i pretvara stan u skladište neuspelih pokušaja, već i zato što se ta potraga vrlo lako odmetne u omanji pakao stalnih traganja. Bar kada je o ovim našim „zemaljskim“ prilikama reč. Da su kupili pomenute „ništa lepše skoro nisam videla“ pločice (ovde slobodno da ubacite predmet svojih želja) već bi sledeći izlog – u kojem se ništa od ponuđenog ne poseduje - bio nešto kao nova agonija; nova potraga za još lepšim koje „mora“ da bude naše.

Zabluda je i da će se - samo još da kupimo taj jedan famozni par cipela - nešto spektakularno desiti; da ćemo od tog trenutka biti drugačiji i posebniji nego pre šopinga. Ali, vraga, onda se pojavi još fantastičnija štikla, mekša koža, finija nijansa... Nema ni haljine koja može da nam obezbedi večni mir; da nas izbalansira i konačno zadovoljne postavi baš tamo gde nam je mesto.

Možemo i da otputujemo na drugi kraj sveta sve ne bismo li „tamo negde“ otkrili „ono nešto“. Yabe... Kad samo pomislim koliko sam uz kaficu puta slušala prijateljice i poznanice koje su se s takvih i sličnih „putovanja iz snova“ vraćale s onom čuvenom „pa i nije bilo baš nešto“... Niti je more bilo dovoljno slano, niti je hrana bila dovoljno ukusna. Suvenire, koji su „nedovoljno lepi i prefinjeni“ završili po tavanima i podrumima, odavno više ni ne spominju. U prevodu, očekivale su mnogo više. Ili, da budemo precizniji, u njihovim je snovima sve to bilo puno lepše. Java je nekako ispala previše stvarna. Manje lepa i što je još gore - previše dostupna.

Ruku na srce, ni Francuskinje, o čijem smo šarmu, stilu i eleganciji toliko puta zadivljeno čitali, u metrou ili, recimo, u stvarnom svetu baš i nisu toliko „ćarme“. Nema tu skoro pa ništa od opuštene ljupkosti jedne Koko Šanel, Katrin Denev, Brižit Bardo, Sofi Marso, Marion Kotjard... kojoj smo se oduvek (bar dok smo je samo onako „sa strane“ gledale) divile. Ni lepe britanske ruže – Kira Najtli, Kejt Vinslet, Sijena Miler... – ne šetaju ulicama Londona. Baš kao što je mala verovatnoća da ćete naleteti na nekog Klajva Ovena, Šona Konerija iz najboljih dana, Yuda Loua... Umesto njih, u marketima, restoranima i kafeima (opet manje spektakularnih od onog kako smo ih zamišljali) se mogu videti ljudi za nevericu slični nama turistima, koji smo se tu obreli ne bismo li doživeli malo te Noting Hil/Četiri venčanja i sahrana/Olujni ponedeljak čarolije... Na naše veliko razočaranje, svet koji srećemo na tamošnjim ulicama dok neumorno trošimo đonove cipela sve u potrazi za nečim što će nas oboriti s nogu nije onakav kakvim smo ga zamišljali. U stvarnosti niti tako izgleda, niti miriše. Obučeni u iste trendove i brendove, ošišani po istoj modi, pođednako gluvi (slušalice u ušima) i slepi (zagledani samo u mobilne telefone) za sve oko sebe, pijuckamo istu kafu, teglimo iste rančeve na leđima i žvaćemo isti ručak: picu ili hamburger... Što bi se reklo: mi tamo, kad ono tamo opet – mi. Pođednako gladni&željni onog “nečeg”...

Ne, nisam protiv novih iskustava i životne radosti koju ona nose. Ako nikom drugom, ono sebi definitivno ne bih uskratila ni šoping, ni putovanje; ni novu bluzu, ni neko nikad probano jelo, ni novi kontinent. Samo mislim da ne mora sve da bude „zapravo“, neke maštarije bi valjalo sebično (sa)čuvati. Uživati u, recimo, svom „kobojagi“ Parizu može da bude iznenađujuće lekovito, a pritom i pošteđeno neprijatnih iznenađenja vešto upakovanih u povoljne aranžmane.

Evo, probajte - izaberite neku sjajnu prazničnu destinaciju, „spakujte“ par fenomenalnih odevnih kombinacija, vežite se i mini godišnji može da počne. Roming vam ne treba - dobra muzika, knjiga ili film su dovoljni.

Jasna Budimirović