ИЗА ИЗЛОГА Треба чувати и „заливати” своје неистомишљенике

Да једноставно ућутимо. И што бисмо уопште нешто и говорили кад нам „ударање“ лајкова и „хејтовања“ по друштвеним мрежама много боље полази за руком, него разговор који, с обзиром да захтева нешто више уложеног напора, свакодневно постаје све компликованији формат. А за компликовано, то јест, за оно што није једноставно, већина данас напросто нема времена. Имају људи преча посла него да уложе не зна се колики труд не би ли нешто с неким искомуницирали. Биг деал! Смајли је, логично, постала права мера нашег бављења проблемима (својих, туђих, заједничких...) и питањима која траже одговор.

Читава та прича с „непричањем“ помало је, рекла бих, регресивна и остаје још само да се утврди откуд потреба да пред безмало сваком врстом „размене мишљења“ попут малог детета шмугнемо у тишину или неку врсту суманутог монолога, који је одавно искочио из „унутрашњих“ оквира. Разговор је постао толики изазов да смо почели да се сакривамо иза некаквих сликовница и „форматизованих“, службеник- клијент, размењивања реченица које заправо ништа (осим сервисирања текућих питања) не значе. Престали смо да покушавамо да разумемо једни друге, да слушамо шта друга страна има да каже и, што је још важније, одустали од веровања у добру намеру те друге стране... Следи питање: Кад је другачије постало нешто као „црвена“ зона наших односа и веза? За почетак, једна од ретких неспорних ствари и теза с којом би сви могли да се (за промену) сложе јесте да постоје две стварности – с једне стране заједничка/колективна, а с друге појединачна/индивидуална. Рецимо, у овом тренутку би део те наше обичне, а заједничке стварности (крајње поједностављено гледано) могла да буде чињеница да је вирус грипа почео да „удара“ по нашем „начетом“ имунитету и да је с тим у вези сасвим сигурно порасла продаја антибиотика, папирних марамица, чајева, витамина... Могли бисмо да се сложимо и око тога да је овосезонска „напаст“ прилично незгодна и непријатна; да се дуго лечи и да, истовремено нападајући и плућа и синусе, веома исцрпљује организам. Лепо смо, дакле, кренули; чак смо се, ето, у нечему и сложили. И – ето згодног момента за прве шумове.

На сцену ступају појединачне стварности и интепретације - у времену индивидуалаца важније (и паметније) од свега заједничког – које су потпуно „глуве и слепе“ на сваки други и другачији контекст и животне околности. Једни ће тако за грип и климав имунитет прозвати нездраве навике зараженог, другима ће и за овај проблем бити крива држава, док ће трећи мудро закључити да се ништа од тога не би десило да је „начети“ летос лепо био на мору. И тако унедоглед крећу сматрања, то јест, појединачна тумачења и удаљавања од суштине. Притом сви гласни и сигурни у ту само своју истину. Па, ајд ти сад разговарај о било чему (био то и грип), а да се зачас не нађеш на ивици, то јест, на корак од сукоба и расправе као стопостотне гаранције за скори прекид било какве комуникације. Сви учесници „закуцани“ на својим странама, без идеје да можда и не би било тако лоше саслушати друго мишљење, врло брзо ће заћутати и остати (разочарани и помало огорчени) у тим својим скученим световима, без врата и прозора...

Не кажем, нисам се ни ја паметна родила. У својој одвојеној стварности грчевито сам бранила ставове „својих“ и нервирала се кад би неко кренуо да ми „објашњава“, а онда сам се опаметила довољно да схватим колико је драгоцено учити од других, нарочито од оних с којима се не слажем и чији се ставови разликују од мојих. Тек мало пристојности с обе стране и воље да се саслуша још неко осим онога што ми сами имамо да кажемо вишеструко се исплати. Стога је чувати и „заливати“ своје неистомишљенике и бранити њихово право на другачији став и поглед на свет нешто као савет злата вредан. Неретко су баш они, такви другачији и донекле нејасни, бољи „компас“ од свега расположивог у „нашим“ познатим и разумљивим стварностима.

У супротном, убеђени како су сенке на вашем зиду сунчева светлост, „лајкујте“ и „хејтујте“ колико вам драго. За боље ни нисте...

Јасна Будимировић