Iza izloga: Kako pobediti hroničnu „nestašicu“ odeće i obuće

On očajan čak joj je u nekoliko navrata, kaže mi, kupio par finijih (čitaj skupljih) haljina, nekoliko pari cipela i čizama, sve u nadi da će se ovaj problem u jednom trenutku rešiti, ali... Haos se, priča mi on, samo uvećava. Razmišljam posle, nije mu lako. Kao neko ko se u modu ne razume nimalo, sad eto mora s partnerkom da saoseća na temu kombinovanja boja i krpica. To su valjda ti mali ljubavni kompromisi, mislim se ja sasvim sigurna da je i njegova partnerka morala da prihvati neke njegove „bubice“. Sve kako bi ljubav pobedila, zaključujem rešena da se vratim svojim problemima i mukama.

Naravno da nije tako ispalo. Nisam još ni sela da sa sobom malo prodiskutujem o tome koji su mi prioriteti na dnevnom redu, odnosno, šta bi od dospelih obaveza valjalo što pre namiriti, kad – zvoni telefon. S druge strane prijateljica sva unezverena. Ruku na srce, prvih nekoliko rečenica koje je izgovorila nisam uspela baš najbolje da pohvatam, ali sam se onda nekako „nakačila“ i shvatila da je muči isto što i dragu mog poznanika s kojim sam ranije tog dana razgovarala. Ni ona, sirota, nema šta da obuče. Nakon početne neverice (znam da ima krcate ormare i cipela da bi mogla pola „cipeloholičarki“ u gradu da usreći), pokušala sam nekako da je „preko žice“ smirim i vratim u normalu, podsećajući je na činjenicu da „na lageru“ ima stvari dovoljno da onako iz mesta i bez zaleta napravi bar pet fenomenalnih kombinacija za priliku na kojoj je trebalo da se pojavi. Ali – ništa nije vredelo. Ona je ostala potpuno očajna i duboko nesrećna, ja bez argumenata... Na kraju je na sebe nabacala prvo što joj se našlo pri ruci i tako „nikakva“ otišla na događaj na koji su je pozvali...

Da se ne lažemo ili kako Ameri vole da kažu - „bila sam i ja tamo“, to jest, prošla sam kroz isti pakao. Godinama sam polu luda kupovala stvari, gomilala ih u garderoberu i onda uvek kad bi se ukazala prilika da nešto od toga „prošetam“, ja bih total očajna shvatila da nemam šta da obučem i/ili da mi (u najboljem slučaju) nešto „jako važno“ fali da bi odevna kombinacija bila „kako Bog zapoveda“. Trebalo mi je vremena da shvatim gde tačno grešim, puno se toga „nikad obučenog“ gubilo u mom garderoberu, ali sam na kraju naučila lekciju. Skupo sam je platila, ali sam o koncu jednom za sva vremena savladala tehniku odevanja uz pomoć koje uvek i za svaku priliku imam šta da obučem.

Prvi korak na tom putu od hiljadu milja je veliko spremanje šifonjera, polica, korpi, kutija i svega ostalog namenjenog skladištenju garderobe, aksesoara, obuće... Jednom kad se sve lepo izvadi na svetlost dana, sledeći korak je – razvrstavanje. Na jednoj strani odeća i sve ostalo što rado oblačimo i nosimo, a na drugoj krpice za koje smo neretko zaboravili i kad smo ih kupili. Potom sledi analiza materijala, odnosno, sagledavanje koji su to komadi garderobe – suknje, pantalone, sakoi, haljine, farmerice, mantili, kaputi, jakne – koje rado oblačimo. A onda - „pazl“ iliti ređanje „pratećeg programa“ - torbi, košulja, marama, nakita, obuće na izdvojene „favorite“. Tako razvrstan „program“ potom vraćamo u garderober, na police i u fijoke. Sve uredno, sve nosivo i sve pregledno. Divota! Što se „viška“ odeće tiče, ja sam ga podelila i poklonila, odnosno, nekoga sam – srećna što konačno imam šta da obučem – usrećila. Kada je, pak, šoping u pitanju - dozvoljen je (a ponekad i lekovit) i „dan posle“, tačnije, nakon velikog spremanja plakara. Uz jednu napomenu: izbegavati ishitrene i impulsivne kupovine.

P.S. Ako u garderoberu imate neku finiju haljinu ili neki drugi komad odeće, koji vam onako na jedno nošenje baš i ne puni oko, savet je da im date i drugu šansu. Sasvim sigurno vas nisu tek onako papreno koštali. Nije nimalo slučajno što selebriti dame koje, iako kupuju samo najskuplje krpice, uz sebe uvek imaju i čitavu vojsku stilista, koji tom savršenom kroju i materijalu daju odgovarajući ton, to jest, prilagođavaju ga stilu dame koja će ga u radosti nositi. Drugim rečima, nakon što ste pospremale, na red dolazi kreativna kombinatorika i formiranje sopstvenog stila. A onda - baj, baj ludilu i histeriji na temu „nemam šta da obučem“! Divan osećaj kad ste uvek i za svaku priliku spremne i to bez ičije „stručne“ pomoći. A ako se potrudite i to sve same uradite – bonus: uštedećete velike novce na sve one nepotrebne i vama neodgovarajuće krpice koje nećete kupiti. O tome koliko koštaju usluge stilista da i ne govorimo...

Jasna Budimirović