Iza izloga: Sa potkošuljom na rokenrol koncert

Mene, kojoj provod i guranje na velikim koncertima (pa još rok!) nikada nisu posebno zanimljivi, veći deo onoga što je imala da kaže (kakvo je bilo ozvučenje, šta je Đule pevao, kako joj je posle Stingovog nastupa u Areni sve bezveze...) i nije me preterano zainteresovalo; čekala sam da završi, pa da konačno počnemo „zapravo“ da divanimo, kad...

Ne znam tačno (iskreno, nisam baš najpažljivije pratila razvoj događaja) kako smo uopšte okrenule u rikverc i stigle do priprema za odlazak na koncert, tek – konačno nešto vredno pažnje. Sve je krenulo uobičajeno, s prijateljicom se „porukala“ na temu kad i gde će se naći, da li da se zagreju negde na piću, pa da onda veselo ušetaju u Master, šta će koja da obuče... A onda – bum! Prijateljica joj šalje SMS s pitanjem „da li ćeš obući potkošulju?“. S druge strane, saznajem, šok; kakve su to sad „babačke“ poruke, kakva priča o potkošuljama i prehladi u sklopu priprema za lud provod; kome je još bitno šta će biti posle, valjda se samo ludovanje vikendom računa? No, prijateljica nije odustajala; podsetila je na iskustvo s prethodne svirke kad su obe završile u krevetu. Joj, da, bolovi su bili strašni, nisam mogla ni da udahnem a da me negde nešto ne zaboli, priseća se moja prijateljica u poruci. I tako su njih dve, bez da su planirale, u nastavku „sms-ovale“ o tome šta najbolje pomaže kad se „nalade“ leđa.

Na koncert su, ipak, stigle. Čujem da su se sjajno provele, kao i da je potkošulja (koju su obe iskusno obukle) na kraju ipak bila višak; Đule ih je sasvim fino ugrejao, a i ovaj oktobar je prilično topao... Sve superica, osim što je mojoj prijateljici priča o potkošulji, ipak, bila alarm. Taj oprez je za nju nešto, kaže mi, novo; do sada je pred izlazak samo razmišljala o tome kakvu frizuru da napravi, kako da se našminka, koliko visoke štikle da prošeta... Otkud sad sva ta priča o zdravlju i posledicama uoči ludog provoda, pita se ona. Meni je, pak (lako je mudrovati kad si s druge strane, to jest, kada nisi akter nekog dešavanja, već samo puki posmatrač) - sve jasno. Kažem joj: „baby, welcome to the club“. Dobrodošla u zrelo doba pristojno upasanih žena. Ništa više golišavi stomaci, sandale u novembru i plitke farmerice; prerasle smo to. Žena u određenim godinama (tamo negde posle 30?) počinje polako, ali sigurno da bira „siguricu“; prvenstveno udobno, nosivo i komotno, pa tek potom elegantno i/ili u trendu. U prevodu, ona je sve na temu mučenja u nenosivim i neretko po zdravlje opasnim modnim kombinacijama naučila. Vreme je za „next level“ i životne prioritete...

I dok smo tako pričale o odrastanju, primetim kako se moja prijateljica malo rastužila; skupila se i ućutala kao da je poražena u svim mogućim bitkama. Sjajno smo krenule, razmišljam, smejale se njenim avanturama iz provoda i šteta bi bilo da sad „potonemo“ u neki bluz. Nije u redu ni prema “Van Gogu“, a ni prema nama – damama u najboljim godinama. Stoga odlučno menjam pravac i krećem u suočavanje s mukicom modernog doba – starenjem. Jer, koliko god nam s prvih nekoliko strana glosi magazina poručivali kako je žena uvek lepa i kako joj godine donose samo neke fine i božanstvene stvari, kad nastavite da listate iste te novine – čeka vas neprijatno iznenađenje: stranice i stranice raznoraznih tehnika podmlađivanja, od kojih većina podrazumeva odlazak pod nož. Čekaj sad, kako je to onda super stariti, ako je potrebno svako svedočanstva ovog procesa hiruruški ukloniti? Pa šta košta - da košta i šta boli – da boli. Ne hvala, prokomentarišem, nema šanse da eksperimentišem na tu temu. Uostalom, kakav bi to život bio da je sve potaman?

Evo, recimo, kad sam bila mlađa komplimenti na račun lepog izgleda su bili prilično česti. Svako malo bi mi neko rekao „lepo izgledaš“, „lepa ti frizura“, „lepo ti ovo ili ono“... a ja najčešće u potpunom ili polu raspadu: te nisam sigurna šta ću s poslom, te mi nije jasno da li je moje okruženje prijateljsko ili folirantsko, te ne znam da li sam dovoljno mršava, te me muči da li sam nekom bivšem sve onako fino objasnila, te bih htela da budem negde sasvim drugde i s nekom potpuno drugom ekipom... Danas su se, pričam prijateljici, stvari promenile. Zadovoljna sam i srećna zbog toga gde sam i s kim sam, te mi komplimenti kao potvrda da sam okej više nisu ni potrebni. Zapravo se toliko lepo osećam da me ponekad iznenadi nedovoljno lep odraz u ogledalu. Sebi sam puno lepša od onog što vidim.

A i to s vidom se fino udesilo, kažem prijateljici kojoj se boja polako vratila u obraze. Slabije vidim, pa se manje i nerviram oko svih tih - besprekorna depilacija, manikir, pedikir, frizura, šminka... - za sreću i dobar provod manje bitnih stvari. A što se bora tiče, poentiram dok se obe smejemo, preporučujem selektivni pristup; marim samo za one „zarađene“ od dobrog života – „smejuljice“ i „sunčanice“. Ostale su odavno na „ignore“.      

Jasna Budimirović