Иза излога: Са поткошуљом на рокенрол концерт

Мене, којој провод и гурање на великим концертима (па још рок!) никада нису посебно занимљиви, већи део онога што је имала да каже (какво је било озвучење, шта је Ђуле певао, како јој је после Стинговог наступа у Арени све безвезе...) и није ме претерано заинтересовало; чекала сам да заврши, па да коначно почнемо „заправо“ да диванимо, кад...

Не знам тачно (искрено, нисам баш најпажљивије пратила развој догађаја) како смо уопште окренуле у рикверц и стигле до припрема за одлазак на концерт, тек – коначно нешто вредно пажње. Све је кренуло уобичајено, с пријатељицом се „порукала“ на тему кад и где ће се наћи, да ли да се загреју негде на пићу, па да онда весело ушетају у Мастер, шта ће која да обуче... А онда – бум! Пријатељица јој шаље СМС с питањем „да ли ћеш обући поткошуљу?“. С друге стране, сазнајем, шок; какве су то сад „бабачке“ поруке, каква прича о поткошуљама и прехлади у склопу припрема за луд провод; коме је још битно шта ће бити после, ваљда се само лудовање викендом рачуна? Но, пријатељица није одустајала; подсетила је на искуство с prеthodnе свирке кад су обе завршиле у кревету. Јој, да, болови су били страшни, нисам могла ни да удахнем а да ме негде нешто не заболи, присећа се моја пријатељица у поруци. И тако су њих две, без да су планирале, у наставку „смс-овале“ о томе шта најбоље помаже кад се „наладе“ леђа.

На концерт су, ипак, стигле. Чујем да су се сјајно провеле, као и да је поткошуља (коју су обе искусно обукле) на крају ипак била вишак; Ђуле их је сасвим фино угрејао, а и овај октобар је прилично топао... Све суперица, осим што је мојој пријатељици прича о поткошуљи, ипак, била аларм. Тај опрез је за њу нешто, каже ми, ново; до сада је пред излазак само размишљала о томе какву фризуру да направи, како да се нашминка, колико високе штикле да прошета... Откуд сад сва та прича о здрављу и последицама уочи лудог провода, пита се она. Мени је, пак (лако је мудровати кад си с друге стране, то јест, када ниси актер неког дешавања, већ само пуки посматрач) - све јасно. Кажем јој: „baby, welcome то the цлуб“. Добродошла у зрело доба пристојно упасаних жена. Ништа више голишави стомаци, сандале у новембру и плитке фармерице; прерасле смо то. Жена у одређеним годинама (тамо негде после 30?) почиње полако, али сигурно да бира „сигурицу“; првенствено удобно, носиво и комотно, па тек потом елегантно и/или у тренду. У преводу, она је све на тему мучења у неносивим и неретко по здравље опасним модним комбинацијама научила. Време је за „next левел“ и животне приоритете...

И док смо тако причале о одрастању, приметим како се моја пријатељица мало растужила; скупила се и ућутала као да је поражена у свим могућим биткама. Сјајно смо кренуле, размишљам, смејале се њеним авантурама из провода и штета би било да сад „потонемо“ у неки блуз. Није у реду ни према “Ван Гогу“, а ни према нама – дамама у најбољим годинама. Стога одлучно мењам правац и крећем у суочавање с мукицом модерног доба – старењем. Јер, колико год нам с првих неколико страна глоси магазина поручивали како је жена увек лепа и како јој године доносе само неке фине и божанствене ствари, кад наставите да листате исте те новине – чека вас непријатно изненађење: странице и странице разноразних техника подмлађивања, од којих већина подразумева одлазак под нож. Чекај сад, како је то онда супер старити, ако је потребно свако сведочанства овог процеса хирурушки уклонити? Па шта кошта - да кошта и шта боли – да боли. Не хвала, прокоментаришем, нема шансе да експериментишем на ту тему. Уосталом, какав би то живот био да је све потаман?

Ево, рецимо, кад сам била млађа комплименти на рачун лепог изгледа су били прилично чести. Свако мало би ми неко рекао „лепо изгледаш“, „лепа ти фризура“, „лепо ти ово или оно“... а ја најчешће у потпуном или полу распаду: те нисам сигурна шта ћу с послом, те ми није јасно да ли је моје окружење пријатељско или фолирантско, те не знам да ли сам довољно мршава, те ме мучи да ли сам неком бившем све онако фино објаснила, те бих хтела да будем негде сасвим другде и с неком потпуно другом екипом... Данас су се, причам пријатељици, ствари промениле. Задовољна сам и срећна због тога где сам и с ким сам, те ми комплименти као потврда да сам океј више нису ни потребни. Заправо се толико лепо осећам да ме понекад изненади недовољно леп одраз у огледалу. Себи сам пуно лепша од оног што видим.

А и то с видом се фино удесило, кажем пријатељици којој се боја полако вратила у образе. Слабије видим, па се мање и нервирам око свих тих - беспрекорна депилација, маникир, педикир, фризура, шминка... - за срећу и добар провод мање битних ствари. А што се бора тиче, поентирам док се обе смејемо, препоручујем селективни приступ; марим само за оне „зарађене“ од доброг живота – „смејуљице“ и „сунчанице“. Остале су одавно на „игноре“.      

Јасна Будимировић