IZA IZLOGA Opasno se ugrožava planeta!

Recimo, nakon posla jurnem u market po nešto od ponuđenih namirnica na akciji (plan je da tamo negde pred penziju, kad je i najpotrebnije, uštedim možda i čitavih sto dinara na kupljenu tonu robe), kad tamo – naletim na sladoled (pakovanje od 250 grama) za samo 99 dinara. I to još, onako bonus, „pretekla“ čokolada koja mi je puno draža od jagode. Platim šta sam dužna i sa svojim srećnim ulovom požurim kući da pripremim klopicu.

Rutinski i kroz praksu onako sjajno uvežbano, za tren oka operem, iseckam, skuvam, postavim... Ručkamo, pa se potom zasladimo, sve za nekih 150 dinara (bude i dvesta kad rešimo da se malo bahatimo) po osobi. Ono što preostane od hrane se, naravno, ne baca. Lepo se spakuje u prethodno opranu ambalažu od sladoleda (za 99 dinara i poslastica i posuda) i potom se to „leto“ – čušpajz od tikvica, minestrone supica, čorbast pasulj, punjene paprike... - odloži u zamrzivač za hladne ili gladne dane, zavisi od kalendara.

U svakom slučaju, pre ili kasnije, doćiće na red ili, kako je moja nina volela da poentira, svaka štednja će biti nađena. Ona me je i naučila da se hrana ne baca; da je to bahaćenje koje se pre ili kasnije čoveku obije o glavu. Tako je govorila (a i živela) moja nina, pokušavajući da od mene, tad malog čoveka, napravi čestito čeljade. Nekoga (shvatila sam poentu kad sam malo porasla) kome se u životu ništa neće podrazumevati, niti će verovati da mu nešto tek onako pripada. Ruku na srce, u svom ovom ludilu koje živimo, često je se – vredne, jednostavne, mudre i blage – setim.

Posebno me zabavlja činjenica da danas poput moje nine govore mnogi. Često pomislim kako, da je poživela, ne bi žena mogla čudom da se načudi ko je sve “citira”. Ali, za razliku od nje, koja je vazda radila bar dva posla istovremeno i još i sa mnom onako pride delila ponešto od svog životnog iskustva, ovi današnji „mudraci“ su daleko superiorniji. Oni, jelte, izgledaju i onako nam se – fini, sređeni i doterani - najčešće obraćaju iz nekih prijatnijih sredina; kuhinju, baštu, dvorište zamenio je tv studio ili već neka druga ugodna „pričaonica“ s koje instant i sve fensi upakovano ukazuju na problem.

Te baca se hrana, te ne reciklira se otpad, te bahati se previše s kesama... Ukratko, opasno se ugrožava planeta. Oni je, pak, sudeći po botoksiranim obrazima i usnama, tetoviranim obrvama, „nalepljenim“ noktima i nadograđenim kosama, ulepšavaju. Znaju (kad je već sluđeni plebs zaboravio) da će „lepota spasiti svet“ i njihova je misija da nas svojim životnim stilovima, ponašanjima i izborima na to revnosno podsećaju.

I onda ti naši „njuejdž“ misionari (kojima ne pada teško ni da tvitnu, ni da okače status na Fejsbuku) svakodnevno šalju alarmantne podatke o tome gde sve sirotinja (osim što je pomalo ružnjikava i svakako ne tako raskošno lepa) greši i brlja, remetići svojim nemarnim ponašanjem sve ono što su oni prethodno na konferencijama, plenumima i kongresima popravili... Plebs, jadan, na mukama; taman da se malo (najčešće na kraju dana) obraduje zbog činjenice da je od svog rada uspeo da zaradi za obrok (pa još i kuvani), kad ispadne da je opet nešto pogrešno uradio.

Ti sirotinjski običaji s kuvanjem i jurnjavom po pijacama i marketima ne bi li se nekako napunila bar jedna kesa nije ni izbliza ekološki prihvatljivo kao kada se lepo i kulturno ručka u restoranu. Niti prljaju, niti zagađuju, niti šporet uključuju. Pritom ni hranu koja pretekne ne bacaju. Sve to radi neko drugi. Oni samo, kao uvek rado viđeni gosti, doprinose razvoju ekonomije. 

Ne kao oni kojima stalno nešto treba, koji svakodnevno moraju da kupuju tamo neke namirnice i da onda od njih još nešto i skuvaju. Kako bi, eto, nešto i pojeli. Mnogo su to iskomplikovali i ne čudi da su (takvi komplikovani, retrogradni i nesređeni) glavni krivci za sva ova zagađenja, zbog kojih, čitam ovih dana, ni plavokrvni princ Hari više ne može mirno da spava...

Nema šta, plebs je zreo za totalni „mejkover“, odnosno, promene i prilagođavanja. Da i on postane „eco friendly“, pa šta košta - da košta. Ostaje mu, dakle, još samo da se kao „sav taj normalan i pristojan svet„ obogati. U međuvremenu, predlog da se jurnjava i potraga za jeftinim (a pritom i jestivim) namirnicama, korišćenje šporeta, kao i odlaganje onoga što preostane u zamrzivač, prebaci na gerilski operativni režim, tačnije daleko od pogleda eko čuvara.

Mada, ni ukidanje sebe (povlačenje iz upotrebe) kao glavnog ekološkog problema ne zvuči tako loše... Osim ako niste ekolog. U tom slučaju imate misiju za koju vredi živeti. 

Jasna Budimirović