Iza izloga: Izeš frižider bez domaćeg pekmeza
Ovaj novi liberalizam, koji hteli ne hteli živimo, ne sviđa mi se iz najmanje dva razloga; prvi se tiče principa „ravnopravnosti“ namesto nekadašnje (meni nije smetala) jednakosti, koja pretpostavlja da svi imamo pođednake šanse, pa onda ko se kako snađe – tako će mu i biti, a da niko pritom nije ni odgovoran, niti kriv za očekivane brojne „nepravilnosti na terenu“, dok je drugi sav taj ravnodušni (od sebe i drugih distanciran) individualizam.
Zbog toga je danas pre podne moguće baviti se (kao zabrinuti individualac, naravno) drvetom ispred zgrade, dok će popodne isti taj „ne marim za kolektiv“ pojedinac „bistriti“ visoku politiku. Svi onako „lajt“, bez nekakvog (bilo kakvog) zajedničkog cilja, već isključivo vođeni ličnim interesima i apetitima. Na društvenim mrežama teme i nezadovoljstva se samo smenjuju; svi su kao nešto ljuti, besni; svi bi kao da se nešto promeni. Nešto, ali ne oni. Oni su, jelte, savršeni.
Smorena tim „nikud ne vode“ pričama, rešim pre neki dan da uradim nešto korisno. Da, umesto sve te (is)prazne polemike, napravim nešto stvarno i opipljivo; nešto za šta ću u jednom trenutku (po onom krajnje jednostavnom principu: ideja – realizacija) moći da kažem da je urađeno. Da se, kako se to obično kaže, s praznih priča bacim na neki kokretan posao. Nije mi trebalo puno vremena da smislim sebi „proizvedem“ posao; kajsije s vikendice su stigle, te se kuvanje pekmeza nametnulo kao aktivnost visokog prioriteta. Zasučem stoga rukave i bacim se na posao. Prvo sam kajsije (neprskane, ali za svaki slučaj) potopila u vodu, a potom se bacila na prebrojavanje inventara teglica. Onako već davnih dana obučena, izračunala sam u momentu koliko mi je, s obzirom na količinu kajsija, potrebno šećera i ambalaže. Potom sam oprala i očistila voće, a koštice, kao super zdrav zalogaj, uštekala na stranu. Potom sam (napomena za amatere u kuvanju pekmeza - ovo je jako važan posao) uradila sve što je do mene po pitanju sterilizacije tegli i poklopaca. Iseckane kajsije ubacila sam u veliku šerpu i – čarolija je mogla da počne. Alhemijska formula je krajnje jednostavna: na kilogram voća ide oko 400 grama šećera koji se ubacuje kasnije. U međuvremenu, uz stalno mešanje lagano ukuvate voće. Kad varjača počne da ostavlja trag, dodate šećer i nastavite s kuvanjem. Priča se sad već prilično zagreva, te je potreban i dodatni oprezan - plikovi od prskanja vrelog (i slatkog) voća baš i nisu iskustvo koje bih nekome preporučila. Kad se dovoljno ukuva, to jest kad se dobije željena (ni previše, ni premalo) gustina, pekmez se rasporedi po teglicama, hermetički zatvori, pa se potom tako „udomljen“ vraća u šerpu na dodatnu sterilizaciju. Kad voda u kojoj su se na kratko „kuvale“ tegle s pekmezom „baci“ ključ, priča je gotova. Sad još samo ostaje da se ohladi i leto spakovno u tegle je spremno za zimske dane...
A ja – zadovoljna i srećna. To se zove ubiti nekoliko muva samo jednim udarcem – uradila sam nešto korisno i istovremeno „zeznula“ sistem i za smešno malo uloženih para i vremena napravila nešto što bih inače (pre)skupo plaćala samo zato što sam bila lenja i nezainteresovana. Činjenica da ću na zimu, dok se budem sladila palačinkama, uživati u svom tom blagovremeno i po proverenoj formuli sačuvanom fruškogorskom suncu je čist bonus. I dok sam zadovoljna (OK, i prilično ponosna) „glancala“ i slagala tegle, prijateljica je nenajavljeno pozvonila na vrata. Jupi, kažem sebi, sad ćemo fino da popijemo kafu, a taman mogu i malo da se, ljudski je, pohvalim onim što sam upravo zgotovila. Ne ostavim ja tek tako u činijici malo pekmeza za probu... Ona oduševljena, ja presrećna. Ona meni kompliment, ja njoj teglicu pekmeza na poklon. Svima lepo. Osim, saznajem par trenutaka kasnije, njenoj ćerki koja, kako mi kaže, ne jede pekmez. Nikada! Kako, pitam ja u neverici, kad su palačinke s pekmezom od kajsija nešto kao gastro evergrin. Kaže ona, klinci danas mažu (kako na hleb, tako i na plačinke) isključivo nutelu. I to ovu spravljenu po posebnoj (za naše dobro, manje kakaoa i maslaca) recepturi za istočnoevropsko nepce. Nema šanse, razmišljam, da smo tako nisko pali. Kakav je to uopšte frižider u kom se onako strateški smeštena negde u ćošku ne krije teglica pekmeza? Ako ni zbog čega drugog ono kao prva pomoć za krizne trenutke kad u kući nema ničeg slatkog, a nama „padne šećer“. Da ne govorim o tome da je parče hleba s pekmezom bio nešto kao najpopularniji „snekić“ našeg detinjstva, po koji bismo se onako na brzinu popeli do stana, a onda brže-bolje vratili na igralište i energetski „bustovani“ vratili svojim aktivnostima s vršnjacima dok ne padne mrak.
Izeš priču bez poente i frižider bez domaćeg pekmeza. Kakva bi uopšte u tom slučaju ova sprava imala posla u kuhinji, sem da nepotrebno troši struju i dogreva planetu? Još samo da izbacimo strateški pozicionirane kanticu masti i fin komad slanine. Nema šanse. U to ime, ovih dana bacam se i na kuvanje „energetski efikasnog“ pekmeza od šljiva. Pa neka onda frižider „brunda“ do mile volje...
Jasna Budimirović
