IZA IZLOGA Dragocena iskustva sopstvene nesavršenosti

Šta znam, uvek sam nekako (a da nisam u dužničkom ropstvu) pomalo napeta i u iščekivanju nezgodnog pitanja koje će me zateći nespremnu i na koje neću znati odgovor. I tako, dok sam „čekićala“, ne bih li se relaksirala i „ubila“ vreme, pogledam malo oko sebe; čisto da se „upoznam“ s ekipom, saborcima po kartici. Nekoliko mladića, jedna starija žena i – tu mi se pogled „parkirao“- jedna besprekorno sređena dama. Sve na njoj, od taze frizure (od jutros je već stigla i kod frizera, pomislim), preko diskretne šminke i savršene odevne kombinacije, pa do manikira i pedikira, onako kao iz modnih magazina. Odnosno kako bi trebalo - ničega ni premalo, ni previše. Negde otprilike dok sam (istovremeno fascinirana njenom skladnošću i posramljena zbog svih svojih „sutra ću to da sredim“ manjkavosti) od oka premeravala njenu, opet besprekornu, štiklu pogledi su nam se sreli. Jasno, ona nije poput mene “skenirala” okruženje, u nekom svom svetu pogled je podigla ne bi li dohvatila ko zna koju dimenziju tog nekog samo svog prostora… Tek, taj mini “razgovor” očima bio je dovoljan da shvatim da je u pitanju divna, blaga osoba; neko ko, kako se to obično kaže, ne bi ni mrava zgazio i ko teško da je u životu ikad ton povisio. Ko nije (u skladu s današnjim manirima) svoju bedastoću maskirao super sređenom fasadom, već je zaista takav - što u izglogu, to i u radnji - red spolja, red i iznutra.

Onako ženski (jer ženska priroda voli sve da upoređuju i da ih tih komparacija potom gradi sisteme vrednosti), pomislim kako ja nikada – koliko god da sam to želela – nisam bila takva. Nikad izdanje kakvo bi trebalo da bude. A ne, ja sam iz neke druge grupe; ja spadam među žene koje su uvek u nekoj jurnjavi i haosu. Ili, kako moja koleginica voli da kaže - „žena račun“. To su, da pojasnim, žene koje same pokrivaju sve svoje troškove, što je na ovim prostorima najčešće na ivici nemoguće misije. Taman se na jednoj strani pokrijemo, kad – evo ga novi izdatak; izmirimo i njega, kad – evo ga još jedan račun... I tako, „bildujemo“ u krug. Frizura, lakiranje noktiju, odabir odevne kombinacije... sve se to radi onako između, u pauzama između dve frkice. Zato je i za očekivati da ništa (ili tek malo toga) nije - kad u nekom trenutku tokom dnevne jurnjave, uspemo malo da se „isproveravamo“ - niti besprekorno, a još manje savršeno. Nešto tu uvek fali... Ni sređene, ni - uglavnom previše umorne i hronično neispavane - blage.

Da se razumemo, nemam ništa protiv, niti mi je zasmetalo što je dama iz banke bila sve ono što ja nisam. Nisam to pomislila ni na trenutak. Zapravo sam sve vreme (a potrajalo je dok nije „sevnuo“ moj broj) kako bi životne okolnosti, ako bi ih čovek previše ozbiljno shvatio, mogle da budu prilično nezgodna stvar. Život je dovoljno težak i bez te vrste aktivnosti; bez potrebe da se ogorčeno i razočarano krbamo s vlastitom sudbinom. Biti zahvalan na onome što imamo mnogo je jednostavnija formula. Pritom ta rabota – kukanje nad svim onim što nemamo – ume da bude i prilično dosadna, odnosno, nimalo zabavna. Ok, svi smo (neko pre, neko kasnije) vrlo dobro savladali lekcije o tome i šta jesmo i šta nismo. Preboleli smo i sve gubitke; dođe to s godinama. Ali, ostati „zakucan“ i buditi se svakog jutra (treba li većeg čuda i veće radosti od svakog novog dana koji nam je poklonjen) s tim kukanjem nad vlastitom sudbinom je krajnje poražavajuće. Neće biti da smo u svemu omanuli...

I dok sam čekajući svoj red razmišljala kako je svaka karta u jednom trenutku loša, a u drugom nešto kao džoker, eto i mog broja. Požurim do namenjenog mi šaltera, kad tamo baš ja – uobičajeno, zamalo pa doterana – nekome (ni manje, ni više nego svojoj bankarki) kao poručena. Naša konverzacija je otpočela u standardnom službenik-komitent formatu – ime, prezime, lična karta...- da bi negde kod JMBG-a otišla u potpuno drugom pravcu. Njoj je, ispostavilo se vrlo brzo, savet o tome kako da se nosi s ulaskom u petu deceniju i četrdesetim godinama („starošću u mladosti“, kako se to obično kaže) bio potrebniji nego meni kartica po koju sam došla. Fino smo se ispričale, podelila sam s njom neka od „na terenu“ stečenih dragocenih iskustava na temu „odrastanja“, dala joj par saveta koji su meni u tom periodu bili dragoceni. I – sve onako s osmehom – obe smo iz ove epizode izašle neočekivano zadovoljne i srećne; mene poseta banci nije kao obično iscrpela i iscedila, dok je mojoj sagovornici posao makar na kratko bio manje proizaičan. I sve to zahvaljujući deliću tog mog životnog nereda i nesavršenosti. Biće da i u njemu ima neke lepote... 

 Jasna Budimirović