ИЗА ИЗЛОГА Опасно се угрожава планета!
Обожавам „2у1“ комбинације, у којима онако као на неком срећном таласу само ређам успехе и постигнућа.
Рецимо, након посла јурнем у маркет по нешто од понуђених намирница на акцији (план је да тамо негде пред пензију, кад је и најпотребније, уштедим можда и читавих сто динара на купљену тону робе), кад тамо – налетим на сладолед (паковање од 250 грама) за само 99 динара. И то још, онако бонус, „претекла“ чоколада која ми је пуно дража од јагоде. Платим шта сам дужна и са својим срећним уловом пожурим кући да припремим клопицу.
Рутински и кроз праксу онако сјајно увежбано, за трен ока оперем, исецкам, скувам, поставим... Ручкамо, па се потом засладимо, све за неких 150 динара (буде и двеста кад решимо да се мало бахатимо) по особи. Оно што преостане од хране се, наравно, не баца. Лепо се спакује у prеthodno опрану амбалажу од сладоледа (за 99 динара и посластица и посуда) и потом се то „лето“ – чушпајз од тиквица, минестроне супица, чорбаст пасуљ, пуњене паприке... - одложи у замрзивач за хладне или гладне дане, зависи од календара.
У сваком случају, пре или касније, доћиће на ред или, како је моја нина волела да поентира, свака штедња ће бити нађена. Она ме је и научила да се храна не баца; да је то бахаћење које се пре или касније човеку обије о главу. Тако је говорила (а и живела) моја нина, покушавајући да од мене, тад малог човека, направи честито чељаде. Некога (схватила сам поенту кад сам мало порасла) коме се у животу ништа неће подразумевати, нити ће веровати да му нешто тек онако припада. Руку на срце, у свом овом лудилу које живимо, често је се – вредне, једноставне, мудре и благе – сетим.
Посебно ме забавља чињеница да данас попут моје нине говоре многи. Често помислим како, да је поживела, не би жена могла чудом да се начуди ко је све “цитира”. Али, за разлику од ње, која је вазда радила бар два посла истовремено и још и са мном онако приде делила понешто од свог животног искуства, ови данашњи „мудраци“ су далеко супериорнији. Они, јелте, изгледају и онако нам се – фини, сређени и дотерани - најчешће обраћају из неких пријатнијих средина; кухињу, башту, двориште заменио је тв студио или већ нека друга угодна „причаоница“ с које инстант и све фенси упаковано указују на проблем.
Те баца се храна, те не рециклира се отпад, те бахати се превише с кесама... Укратко, опасно се угрожава планета. Они је, пак, судећи по ботоксираним образима и уснама, тетовираним обрвама, „налепљеним“ ноктима и надограђеним косама, улепшавају. Знају (кад је већ слуђени плебс заборавио) да ће „лепота спасити свет“ и њихова је мисија да нас својим животним стиловима, понашањима и изборима на то ревносно подсећају.
И онда ти наши „њуејџ“ мисионари (којима не пада тешко ни да твитну, ни да окаче статус на Фејсбуку) свакодневно шаљу алармантне податке о томе где све сиротиња (осим што је помало ружњикава и свакако не тако раскошно лепа) греши и брља, реметићи својим немарним понашањем све оно што су они prеthodno на конференцијама, пленумима и конгресима поправили... Плебс, јадан, на мукама; таман да се мало (најчешће на крају дана) обрадује због чињенице да је од свог рада успео да заради за оброк (па још и кувани), кад испадне да је опет нешто погрешно урадио.
Ти сиротињски обичаји с кувањем и јурњавом по пијацама и маркетима не би ли се некако напунила бар једна кеса није ни изблиза еколошки прихватљиво као када се лепо и културно ручка у ресторану. Нити прљају, нити загађују, нити шпорет укључују. Притом ни храну која претекне не бацају. Све то ради неко други. Они само, као увек радо виђени гости, доприносе развоју економије.
Не као они којима стално нешто треба, који свакодневно морају да купују тамо неке намирнице и да онда од њих још нешто и скувају. Како би, ето, нешто и појели. Много су то искомпликовали и не чуди да су (такви компликовани, ретроградни и несређени) главни кривци за сва ова загађења, због којих, читам ових дана, ни плавокрвни принц Хари више не може мирно да спава...
Нема шта, плебс је зрео за тотални „мејковер“, односно, промене и прилагођавања. Да и он постане „ецо friendly“, па шта кошта - да кошта. Остаје му, дакле, још само да се као „сав тај нормалан и пристојан свет„ обогати. У међувремену, предлог да се јурњава и потрага за јефтиним (а притом и јестивим) намирницама, коришћење шпорета, као и одлагање онога што преостане у замрзивач, пребаци на герилски оперативни режим, тачније далеко од погледа еко чувара.
Мада, ни укидање себе (повлачење из употребе) као главног еколошког проблема не звучи тако лоше... Осим ако нисте еколог. У том случају имате мисију за коју вреди живети.
Јасна Будимировић
