IZA IZLOGA O krivici

Krivi su i novinari, potom umetnici, političari, aktivisti, bankari, urbanisti, seljaci, hipsteri... Krivica je i na toksičnom patrijarhatu i još „otrovnijem“ matrijarhatu, emancipaciji i uvek nedovoljno ili, pak, previše ažurnim organima reda i zakona.

Svoje parče krivice nekako kroz život nose i roditelji, nastavnici, profesori, siromašni, bogati, i nesporno rijaliti zvezde i holivudski idoli. Krivica je i na trendseterima, ali i na onima koji ne prepoznaju vrednost ličnog stila; krivi su i svi koji su išli pod nož zarad lepše fasade, bar koliko i oni koji nikako da shvate da samo lepima pripadaju privilegije novog doba. Krivi su još i vozači, biciklisti, pešaci, skejteri, ali i svi učesnici u saobraćaju na rolerima i trotinetima.

Krivica, svakako, nije zaobišla ni one koji vole (ili mrze, suštinski je svejedno) životinje, baš kao ni sve „leve“ i „desne“ ideološke sledbenike i influensere... Jednom rečju, svi su krivi. Ili bi bar (poželjno je) tako trebalo da se osećaju. Da veruju da je sve što urade i kuda god da se mrdnu, po mišljenju nekih drugih – pogrešno.

Duboko uronjeni u svu tu krivicu, nesmetano i nekako podrazumevajuće uživamo u blagodetima i pogodnostima kojima čovek nikada ranije u svojoj istoriji nije bio nagrađen. Leškarimo u suvim i fensi opremljenim kućama i stanovima od čvrstog materijala, voda i struja/vatra su nam „na dugme“, frižideri i šifonjeri puni, a čitav svet, kao i njegova celokupna kultura, udaljeni tek jedan do dva klika. Kad nam je „nepodnošljivo toplo“, na dugme se rashlađujemo do željene temeprature, baš kao što se zimi prijatno dogrevamo. Kad hoćemo crvene nokte, tu je „noktarka“, kad nas mrzi da peremo kosu, eto frizerke. Kad baš nismo raspoloženi za kuvanje, na raspolaganju nam je čitava industrija dostavljanja hrane na kućnu adresu. Tu su još i lajf koučevi kao profesionalni prijatelji, kreativne i ostale radionice za bildovanje samopoštovanja, teretane i „džimovi“ za bildovanje samopouzdanja, kao i (bez)brojni sadržaji namenjeni kvalitetnom kreiranju i osmišljavanju slobodnog vremena. Uprkos svoj ovoj podršci, opet krivi i kako ne treba.

Vrli novi svet, osim što se gotovo svakodnevno suočava s rizikom da pazari nedovoljno organik mleko ili paradajz, opasno rizikuje i da izabere pogrešnu odevnu kombinaciju za neki od javnih nastupa tokom kulturnog hodočašća od jedne do druge priredbe ili da, recimo, uplati letovanje na nekoj od „lanjskih“ destinacija. Greške u koracima su moguće i vezano za odabir virtuelnih prijatelja ili nesmotreno napisan (pa još i nekorektan) komentar ili pogrešno „udaren“ lajk.

Srećom pa na poslu ne grešimo. Tu smo onako „na štraftu“. Laiku moguće baš i nije najjasnije šta tačno rade i koje su obaveze svih tih pi-arova, ejč-arova, vi-džejeva, di-džejeva, houm menadžera (napomena za one koje je vreme pregazilo: u pitanju su kućne pomoćnice), savetnika i onih koji njih savetuju i zamenjuju, pomoćnikovih pomoćnika, koordinatora za sve i svašta, ali zato metež i buku koju proizvode niko ne može da im ospori. Nešto se, je li, stalno dešava. I, to je najvažnije. Fizički rad je i onako precenjen; danas se mnogo više plaća veština „isključivanja“ u radno vreme i čuvanja snage za puno važnijeg posla – aktivnosti na društvenim mrežama, recimo. Izuzetak su (neko ipak mora da radi) „pružači“ usluga koji opslužuju sve one bolje plasirane (a samim tim i platežno sposobnije) na društvenoj lestvici. I - sve savršeno; krug zatvoren, ekonomija cveta. Ukratko, dobro nam je.

Evo, recimo, pre neki dan ispred mene u redu na kasi gospođa u najboljim godinama. Fino održavana i onako skuplje remontovana gde se za to ukazala potreba. Kad je stigla na red, na pamet joj nije palo ni da izvadi iz korpe izabrane namirnice, niti da ih pakuje u kese. Sve to je umesto nje (ona je bila zauzeta mahanjem platnom karticom) radio kasir, sve pazeći siroma da nešto ne „pokvari“. Naravno, sve je to (na opšti užas ne baš malog broja onih što su stajali na kraju podužeg reda) potrajalo i krenulo je prvo komešanje, a potom i negodavanje glasno taman toliko da pristojan i „kao sav normalan svet“ čovek ne može da ga ignoriše. Logično, gospođa koja je i dalje mlatila karticom pogledala je na trenutak iza sebe, a onda se besno obratila sirotom momku za kasom, uz komentar da bi on to „mogao i malo brže, jer ona za piljarnicu nema na raspolaganju sve vreme ovog sveta“...

I, tog trenutka kreće uobičajni haos: istovremeno svi i krivi i kivni. Ili moguće tek potpuno nespremni da bez zavisti, mržnje, sebičluka, oholosti i sitničarenja jednostavno žive svoj život. Besni na sve živo, a najviše na sebe, duboko u svojim srcima (lepo je napisao Murakami) čekaju da već jednom dođe kraj ovog njihovog sveta i počisti sve što su godinama bez milosti secirali, reciklirali i redizajnirali... Ukratko, sve ono što nisu uradili.

A onda fino ispočetka...

Jasna Budimirović