IZA IZLOGA: Holivud je jedno od retkih mesta gde sve ima smisla

Možda tek za nekih 10 odsto „dobitnika“, kojima su liberalizacija tržišta i stvaranje novih institucija, kako se čitava ova ujdurma popularno naziva, doneli svega lepog; nešto kao samo njihovu Novu godinu, koja evo u kontinuitetu traje već drugu deceniju. Ostatak, tačnije većina, je u tom periodu bila više okrenuta savladavanju veštine života bez ovog ili onoga i treniranju odricanja. Za početak, najčešće posla, a potom su se „u jednom pravcu“ na taj „primarni“ gubitak lepili ostali – razvodi, gubitak stana, bolest, beda, nemaština. Ukratko, muka, koju je ipak nekako trebalo kompenzovati. Tržni centri, gomile robe koja nikome ne treba ali se zato fino šareni na rafovima, lajf koučevi, jogi letači... I, kao šlag na torti, stručnjaci. Za one koji su pomislili kako su ovi poslednji - eksperti - tu kako bi narodu, koji se nije baš najbolje snašao, objasnili šta im je činiti ne bi li i on preživeo, samo kratko: velika, ogromna, greška.

Nije im to niti posao, niti nešto kao misija (čak ni hobi) po vlastitom izboru. A ne, oni su tu da bi se međusobno premeravali i licencirali; ko je „pravi“, a ko lažni stručnjak, ko je stručniji, a ko najstručniji među stručnjacima... Stručnost kao takva baš se i ne pita previše za rezultate. Valjda s idejom da dok je struke, nema potrebe. Stručnjaci su stručni i samo im još ostaje da prebroje sve te nestručne uljeze u vlastitim redovima.

S druge strane, ovi pak nestručni, pa još i vazda svega gladni, nezahvalno (i s potpunim nerazumevanjem) zagledani u profesinalce, stalno očekuju neke rezultate. Hteli bi valjda da od sve te stručnosti nešto stigne i do njihovog tanjira. Da i njima frižider, kad se naslušaju svih tih divnih priča o tome šta im je sve struka omogućila, bude (ako ne pun, ipak oni nisu stručnjaci) bar puniji. Da ne brunda vazda prazan. Pusti su to snovi i nadanja; uprkos svoj toj stručnosti za ovo i ono, zveckava praznina nepromenjena je realost za nedovoljno i total nestručne. Zlonamerni bi u nekom trenutku možda čak mogli da pomisle kako se struka jedino preporučuje, to jest, kako se svela na neku vrstu vlastitog pi-ara...

Ko će ga znati, možda je to s rezultatima kao merom stručnosti u današnje vreme pakovanja i prepakivanja taštine i praznine u sve te fine i masne hartije potpuno pogrešno, baš kao što je, moguće, i borba za opšte dobro precenjena. Ili sam ja tek slaba s računom i ne umem da saberem dva i dva. Uostalom, matematika mi nikada ni nije bila jača strana...

Za takvu mene, kojoj su slike i slova uvek bila bliža od brojki, Holivud je jedno od retkih mesta gde sve ima smisla i logike. Za razliku od egzaktnog sveta cifri i činjenica u kojem se vazda na kraju nešto ne slaže, u svetu iluzije meni, dakle, sve štima. Samim tim, taj mi je svet i puno prijatniji, nešto kao sigurna zona u kojoj uvek pronađem željene odgovore i – kad ga se uželim -  smisao. Eto, na primer, ovih dana ne dišem iščekujući premijeru novog Tarantinovog filma „Bilo jednom u Holivudu“ s dva ozbiljna glumačka macana u glavnim ulogama – Bredom Pitom i Leondardom Dikaprijem.

U sklopu priprema za predstojeći filmski praznik, poslasticu koja bi vrlo lako mogla i čitavu godinu da obeleži kada je o pokretnim slikama reč, u poslednjih sam nekoliko dana reprizno pogledala veći (omiljeni svakako) deo bogatog filmskog opusa gospodina Pita. „Oušnovih 11, 12 i 13“ za lagano zagrevanje, potom „Troja“, „Vavilon“, „Upoznajte Džoa Bleka“, „Gospodin i gospođa Smit“ i „Savetnik“ da nastavim u za oko prijatnom pravcu i za kraj, poslastice – „Legenda o jeseni“, „Meksikanac“, „Borilački klub“, „Špijunska igra“, „Opklada veka“ i „Neobični slučaj Bendžamina Batona“. Nema greške, u svim ovim (baš kao i u ostatku gradiva koje ovog puta nisam stigla da utvrdim) Bred je lep, zgodan i talentovan.

Nemam primedbi - sjajan glumac i pravi holivudski macan. On je, ako mene pitate, stručnjak kako za glumu, tako i za lepotu. Samim tim je logično da svaki film u kom se pojavi puni bioskopske sale i zarađuje neviđenu kintu. I meni tu sve ima smisla, a ni stručnosti ne manjka. Bez svake sumnje, i Leonardo je (premda za moj ukus malo manje zgodan od Breda) tokom godina u više navrata na delu pokazao i dokazao svoju stručnost. I za film – „Dvostruka igra“, „Uhvati me ako možeš“, „Bande Njujorka“, „Avijatičar“, „Vuk s Vol strita“ i „Povratnik“, ali i za zgodnoću -  manekenke Žizel Bundšen i Bar Rafaeli, glumica Blejk Lajvli i Viktorijin „anđelica“ Erin Heterton, njegove bivše i super zgodni „sertifikat“ da je reč o ozbiljnom holivudskom dasi. Što se za neke njihove kolege, recimo, Dvejna Džonsa (ako ne znate ko je u pitanju, slobodno ga poput mene „izguglajte“ da se posetite o kome je reč) ili sve manje glumca, a politički sve korektnijeg Šona Pena. Oni su već mnogo bliže ovim našim „usta moja, hvalite me“ domaćim stručnjacima... 

        Jasna Budimirović