ИЗА ИЗЛОГА Ни емпатије нит симпатије

У преводу, још једна модерна бајка о томе како смо сви дивни, здрави и на „правој“ страни, а приде још и забринути за добробит како човека, тако и читаве планете... Аха, баш као што су и сви природно лепи на сликама постављеним на друштвеним мрежама. Можда у причи; у стварности је та слика углавном мање пријатна и дотерана.

Ево, рецимо, кад смо већ код лепоте и улепшавања, мало је „светлуцавих“ дама спремних да се одрекну омиљених им „шајнера“. За оне који не знају о чему се ради, напомена да је реч о једном од женама посебно драгих декоративних помагала; „glossy“, светлуцавом ефекту, којим се (стратешки дозираном најчешће у руменилима и сенкама, а потом и у остатку козметике) наглашава оно најлепше на лицу. Другим речима, оно што је за излог. С друге стране, иза излога, тешко да ико мари за то одакле та „органик“ светлуцавост, односно, како је козметичке куће обезбеђују. Кога брига за тај неважни детаљ, важно да је дама, па још и потрошач, задовољна. Те мање лепе „ситнице и небитности“ и онако нису наша одговорност све док о њима немамо појма. А прича коју већина из крајње прагматичног разлога заобилази је све само не светлуцава; довољно грозна да до краја живота све жене овог света (или бар оне које за себе воле да кажу да су пуне саосећања) постану заговорнице већ помало заборављеног природног „лука“. Да више никад не узму ни четкицу за шминкање у руке. Никад или бар док водећи светски козметичари не пронађу неки мање страшан начин на који ће обезбедити за шајнере неопходан минерал – „мајку“, на енглеском „мица“, закопан у рудницима у Индији.

За оне који би овде прекунили с читањем, била би то још једна не баш лепа, али зато профитабилна прича из области глобалне економије; на једној страни света логистика и памет, а на другој ресурси и јефтина радна снага. Али, постоји и наставак и то - непријатан. Тај силикатни минерал за улепшавање из копова по Индији ваде дечица предшколског узраста и то (одговарајући алат би покварио позитивне билансе компанија) голим рукама.

Многи од њих раде и тешко повређени, а из потресних сведочења неких од њих (доступно на Јутјубу) се може чути и да су неретко сведоци ужаса у којем дете поред њих настрада услед обрушавања зидова рудника. Једна је девојчица тако испричала како је другару који је радио поред ње камен преполовио главу, а она је наставила да копа... Да, потресно је. Толико страшно да је за већину лепих и дотераних дама, колико год брижне и емпатичне биле, опција „непозната мрачна тајна“ много прихватљивија од истине...

А за оне који ће сад мудро прокоментарисати „па, то је у Индији; ко још има времена да се бави њиховим проблемима, имамо ми својих и превише“, ево и неколико примера с домаћег терена. Отуђеност и саможивост нису (како би преживели у овим суровим условима) пригрлили само старији – колега остао без посла (добро је нисам ја), комшија нема за рачуне (морам да заменим ову „матору“ угаону гарнитуру, а треба ми и нови телевизор), познаник се озбиљно разболео (па и није баш водио рачуна о здрављу)..., већ нажалост и оне знатно млађе, који чини се све раније постају невероватни вешти у предаторским комбинаторикама и рачуницама...  

Седим пре неки дан у посластичарници, „крадем“ последње Михољско сунце и „предем“ од милине уз куглу сладоледа од малине. План је био да онако „зујкам“ неких пола сата, без и примисли на памети, али... Прво ми је за око запало да девојке и момци иду углавном у чопорима, некој врсти бојеве формације. Оне „наоружане“ налепљеним трепавицама, испегланим косама и исцртаним обрвама одмеравају „противника“ – чопоре момака који одговарајућим стајлингом и најновијим gеyеtima „обећавају“.

Мало је ту (ако је уопште и има) неких емоција; више се ради о некој врсти процентуалног препознавања које се очигледно сјајно тренира по свим тим тржним центрима у којима деца све чешће одрастају и васпитавају се. Када је о емпатији према слабијем – у овом случају девојкама и момцима који нису адекватно „стајлинговани“ – реч, најбоља илустрација је податак да је једна моја познаница баш из тих „модних“ разлога ћерку морала да пребаци у другу, мање „фешн“, школу. Prеthodno је то сирото дете свакодневно у школи било предмет спрдње и презира од стране својих школских „јачих и успешнијих“ другарица које већину потребних ствари за школу купују (а где другде) у иностранству. Такве, слабе и неспремне за живот у доба Инстаграма, лако је препознати и на улици. То су вам најчешће они „без пратње“, без свог тог гламура и „види ме како сам успео/ла“ фасцинатора. Ходају улицом скроз „обични“, у небрендираним фармерицама, памучним мајицама и патикама, без гламур прашине и невидљиви за припаднике гламур групе готово колико и старији суграђани.

Не видим, не знам, па логично и не одговарам, мото је модерних емпатичара, способних да саосећају још само са собом, то јест, са својим мукицама и проблемима.

Јасна Будимировић