IZA IZLOGA Velika očekivanja, bar dok dama ne kolabira od gladi

Sva ta prašina, govorila mi je, ne znam kako uopšte uspevaš da dišeš u tom užasu... Meni ne da malo tog kreativnog nereda nije smetalo, nego najčešće uopšte nisam mogla ni da shvatim o čemu moja mama priča i šta je, pobogu, toliko uznemirava. Znala sam, recimo, da sam preterala kad sam jednom prilikom pokušala da tmuran i musav novembarski dan malo „zašaram“ i razveselim tako što sam na prozore polepila raznobojne krugove svih veličina. Ja sam, naravno, uživala u toj iznenadnoj radosti i proleću koje me je „napadalo“ s prozora kad mu vreme nije, dok mojoj mami „proleće u novembru“ uopšte nije prijalo. Naprotiv. Mislim da je vanredno stanje potrajalo par dana, tačnije dok ne znam više kojim sve sredstvima nisam nekako uspela da sastružem i poslednju tačkicu samolepljivog papira sa stakla.

Danas se, rekla bih, žene znatno manje potresaju oko mrva, prašine i resa. Moderne domaćice su se (bez i trunke nerviranja oko toga šta će okolina na to kaže) rešile zavesa, oslobodile hekleraja, goblena i ostalih ručnih radova, a na sigurnu udaljenost su teleportovani i svi porcelanski ukrasi, kao i sav kristal koji su naše mame tako brižno glancale. Skoro pa da pomislim kako se žena novog doba oslobodila svih stega i muka i kako (pa neka priča ko šta hoće) nesmetano uživa u životu. Ništa od toga, nisu je tako vaspitavali. Tu (skoro pa „džanki“) potrebu za savršenim, besprekornim i lepim u svakom trenutku samo je prepakovala. Otprilike kao kada bi se pijanac prebacio na neki od opijata ne bi li se rešio zavisnosti. Tako je i ona još jednom, da prostite, glupavo birala da se čitav život muči, bičuje i (samo)kažnjava.

Moderni targeti večitog ženskog nezadovoljstva danas se vrte oko dužine trepavice, pravilnosti iscrtanog luka obrva, dužine kose i kvaliteta lokne, količine silikona koji je neophodno u sebe ubrizgati, trendi krpica koje se moraju posedovati, baš kao i „must have“ torbica i sandala. Tu su još i kilogrami&grami, obim kukova, struka, pravilan (i uspešno fotogeničan) izbor partnera. A to je tek početak! Sledi u istoriji nezabeležen trud oko toga da se sve to tako savršeno još savršenije upakuje i prezentuje na društvenim mrežama. Jer, tamo se tek mora blistati; u tri smene, za praznike, tokom godišnjeg odmora, pa čak i na bolovanju...

Ima li šta normalnije od toga da se na zid „okači“ besprekorno profiltrirana i doterana fotka iz bolničke postelje? Nema, naravno. Eventualno bi selfi iz kupatila mogao nešto da uradi kao donekle prihvatljiva zamena. Bar dok dama ne kolabira od gladi, frustracije ili već nečeg trećeg i ne završi u postelji. Onda je već lakše...

Ono što mi je u čitavoj priči možda i najinteresantnije jeste činjenica (bar tako govori moje dosadašnje iskustvo) da ovu agoniju brušenja tog ničega neretko najintenzivnije proživljaju one najinteligetnije među nama. Kad malo bolje razmislim, koliko god mi to bilo interesantno, zapravo me uopšte ne čudi. Jer, upravo su te – najpametnije, najuspešnije, i najsavesnije među nama bile onomad najbolje i najpopularnije devojčice u razredu; naučene da je najveći uspeh zadovoljiti tuđa očekivanja. Prvo roditelja (eventualno rodbine), a potom okoline – od učiteljice, preko nastavnika i razredne, pa do profesora na fakultetu i na kraju – poslodavca. Tu su još i očekivanja prijatelja, poznanika, kolega, komšiluka, kumova, partnera... Jednom rečju, puno radno vreme do kraja života kako bi se svima njima ugodilo i pogodilo po volji i želji. U prevodu, sav taj rad i trud kako bi se ispunila tuđa očekivanja.

Tamo negde posle četrdesete, kad se shvati da je vremena za ispravke i korekcije sve manje, obično krene nešto kao „buđenje“ najlepše, najprijatnije i najvoljenije devojčice iz naše priče, kojoj je – ako biste pitali ljude iz okruženja – sve išlo na ruku. Kad ono, „desi se nešto potpuno neočekivano“. Naša je devojčica shvatila da je kavez u kom se obrela, koliko god bio zlatan, i dalje samo kavez. A potom? Za jedne je ova gorka pilula razlog da se konačno probude i krenu da žive po svom; za druge povod da počnu da (za nimalo prijatnu spoznaju) do kraja života krive i prozivaju sve oko sebe; a za treće uzrok (ne zna se kog po redu) elegantnog skretanja pred preprekom i promene fokusa. Još jedno fenomenalno putovanje, šoping, estetsko „osvežavanje“ ili možda nezaboravno ludovanje na nekom partiju? Ili, što da ne, sve te senzacije i nadražaji u paketu... Samo da blažena prijatnost nespoznavanja sebe potraje što duže. Recimo, do kraja života. Za posle će se naše uspavane devojčice već nekako snaći.

Ili će, kako je to Skarlet lepo smislila u „Prohujalo s vihorom“, o tome razmišljati (malo) sutra...  

 Jasna Budimirović