IZA IZLOGA: Svi siti, a neki bogami i besni

Jedan od razloga bi svakako bio i taj što je s nama klincima voleo da trenira strogoću; najčešće mračan i namršten, uspevao je, bez da je morao i reč da izgovori, da nas u roku od odmah rastera kad u igri postanemo previše glasni i bučni. Kako bi otključao vrata i stao ispred, mi klinčadija bismo se momentalno prebacili na tihi režim i utišali otprilike do nedisanja. Kasnije, kad sam već porasla do nekog sedmog, osmog razreda shvatila sam da je sva ta strogoća uglavnom bila maska, koja je krajnje efikasno završavala poslove s balavurdijom, a da je naš „zamalo“ domar zapravo bio sjajan i jako zanimljiv gospodin. I pričljiv. Svašta sam čula i saznala od njega, kad sam jednom porasla dovoljno da možemo da razgovaramo, a ne samo da se „jurimo“ oko lifta.

Recimo, nikad neću zaboraviti jednu od pričica iz njegovog detinjstva. Radnja se, kako mi je onomad kazao, dešava u nekom ličkom kršu, gde je mali Pera (baš kao i njegovi vršnjaci) najčešće od svih emocija osećao jedino glad. Hrane nikad nije bilo, pričao mi je, te se o ukusnom i obilnom obroku (recimo, neko parče mesa) samo maštalo. Tako gladni, smisle oni da se tajno uvuku u podrum jednog od malobrojnih seljaka koji je tu nešto „konkretnije“ čuvao, i da „napadnu“ šunku. Fino su se naručkali, a onda se tako siti i dosetili kako da sa sebe otklone svaku sumnju kad jednom bude krenula potraga za lopovima. Uzeli su viljušku i pažljivo izgrebali šunku s idejom da „istraga“ pokaže kako je (bez svake sumnje) mačka za sve kriva. I, tako je i bilo. Siroti čovek koji je ostao bez povećeg parčeta mesa se, čim je video ogrebotine, bacio na mačku, koja je sirota glavom platila tuđe mašćenje i nevaljalstvo. Strašno, razmišljala sam nakon što sam čula priču. „Pa dobro, kako ste mogli da krivicu prebacite na jadnu (ni krivu, ni situ) mačku“, pitala sam, a on mi je jednostavno odgovorio: „Bili smo gladni“. Ruku na srce, taj argument onomad za mene baš i nije bio neko opravdanje. Nisam mogla da shvatim kako bi neko - pa još deca! - mogao tako nešto grozno i surovo da uradi. Kakva bi to glad morala da bude, mislila sam. Nisam mogla ni da zamislim da je neko mojih godina stalno gladan i željan svega, da nije u životu probao bombonu, čokoladu, beli hleb...

To nužno se meni i mojoj generaciji podrazumevalo. Bez obzira na to čime su se naši roditelji bavili i koliko su zarađivali, frižider nikada nije bio prazan. Daleko od toga; bilo je tu uvek svega. Jednostavno, rasli smo u neka mnogo srećnija vremena od mog nekadašnjeg komšije, koji je za sve to što se nama podrazumevalo morao u životu prilično da se pomuči. Njemu je, kad malo bolje razmislim, čitav život prošao u znaku borbe za nešto što je mene i moje drugare čekalo na tacni. Zato smo mi (svi siti, a neki bogami i besni) krenuli da istražujemo mogućnosti koje su nude. A njih – bezbroj. Razne kuhinje, začini, ukusi. Sve te različite vrste napitaka, zaslađivača, testenine, kafa, čajeva... Ne zna se više koliko je u ponudi životnih stilova, vidova rekreacije, modnih pravaca, kulturnih obrazaca. Cipela i patike za ovu i onu priliku; kaputa, jakni i mantila za bar deset godišnjih doba i minimum tri generacije, torbi, majica, nakita da se „redizajnira“ Mars i pre nego što smo na njega nogom kročili. „Gužva“ je i u garažama i na parkinzima; kola koliko i kakvih hoćeš. A opet, mnogi od vlasnika svih tih manje ili više „besnih“ dvotočkaša, bar ako je suditi po tome kako najčešće zakucani čekaju na nekom od semafora ili raskrnica u gradu, teško da su prešli put mog penzionisanog „drugara“ iz detinjstva. On je ko zna kako (nisam nikad stigla da ga pitam), ali nekako od svog krša dospeo do Novog Sada, a imao je i dovoljno vremena da se najede kao čovek. Skoro pa da pomislim da je bio ne samo slobodniji, već i uspešniji od nas danas.

Menjajući ono nužno kako bismo istražili mogućnosti koje su u ponudi; prodajući budzašto izvesnog dovoljnog za krajnje neizvesnu „više, bolje, brže“ budućnost, izgleda da baš i nismo sjajno prošli. Ono najnužnije – slobodu – odavno smo trampili za njenu preskupu, pa još i lošu, kopiju; za nerviranje zbog saobraćajnih gužvi dok nam se s bilborda u tim „našim“ lepim i sjajnim kolima smeška suncem okupan zgodan dasa s još zgodijom partnerkom. Pred njima savršeno čist put, pred nama sledeća rata kredita. Yabe onda sve; sva ta jurnjava i „vitlanje“ s jednog na drugi posao. Uglavnom niti smo obučeni (stalno treba još neka krpica kako bi se ostalo u trendu), niti (svi na nekim kurama mršavljenja) siti.

Mačke danas, nasamareni i smoreni od svega, ubijamo iz čiste obesti...

Jasna Budimirović

Foto: piksabej