Срећан број 13

 шала поводом “несрећног броја”, 13. издања фестивала кратког филма и његових аутора. Може бити посебно користан због младих аутора и публике који на њему уживају посебну пажњу. Програм првог дана имао је прелудиј у виду селекције Киноклубаша, колоквијално називајући “старе” ауторе овог важног делића новосадске филмске сцене.

Од паклене реалности до рајске природе филмова “Пакао” Филипа Марковиновића, “Цвеће зла” Саболча Толнаија, “Шампион” Слободана Бранковића, “Ми и о(п)стале птице” Срђана Ђурановића, пут је водио преко стрмих литица парадокса савремене људске егзистенције, коју аутори у играној или документарној форми углавном бирају да прикажу са посебним осећајем за ангажовани, активистички тон својих остварења. Кратки метар, како га филмофили зову, одувек је био погодан за искрен и чист став, за разлику од свог далеког рођака, “стори телинг” маркетинга.

“Пакао” Филипа Марковиновића је фанастична прича о човеку који се буди у празном граду и тражи друге да би нашао себе. Ово је била новосадска премијера новог филма човека који ради и као селектор фестивала Филмски фронт.

“Цвеће зла” је рађен као хумористички неми филм, што је врло индикативно због социјалне теме коју приказује - наличје нововековне индустријализације - пропаст приватизације. Сто година касније од Чаплина и обећавајућег 20. века који је разочарао, Толнаи се враћа изворној фарси и сатири, која има сјајне промене ритма, апстрактне и психоделичне музичке детаље који одају присуство нове изгубљене осећајности. На филму је радила или у њему глуми битна екипа суботичких уметника - писаца, глумаца, плесача и кореографа.



“Шампион” је директ у плексус. Слободан Бранковић у њему приказује беду некадашњег државног првака у боксу и успешног међународног спортисте, Љубише Аврамеловића, који живи у преграђеној штали и ради као чистач улица. Као што је сам описао, Љубиша се увек борио до краја, па и сад то ради. Као да у беди стварно може и да се победи. Његов спортски дух искрзан је неспортском политиком и некадашње и садашње земље, у којој вредиш нешто само док могу с тобом да се сликају.



“Ми и о(п)стале птице” Срђана Ђурановића је посвета човековом можда не набољем, али сигурно најближем пријатељу - птици. Кроз неколико узбудљиво снимљених и дочараних секвенци из живота те пернате популације, нижу се и (не)људске приче о суживоту ове две врсте. Код једног човека рода гради гнездо, други храни и броји лабудове на Морави, док трећи сваки дан воли да се опушта са голубовима. Када дође ред на онога који из незнања или бахатости хемијским средствима посипа лешине из свог домаћинства, онда је симбиоза озбиљно нарушена. Филм тако пројектује снажне емоције спрам света који нас окружује и, осим аудио-визуелних, постиже универзална значења.



Део селекције 13. филмског фронта у Културном центру Новог Сада био је посвећен Панчево филм фестивалу, а редовни делови регионалној и међународној селекцији чији ће победници бити познати вечерас, на затварању. А пре тога - “Да зло не чује” - специјална антиурокљива селекција кратких хорор филмова.



И.Бурић