Селимир Радуловић: Нема певања без мишљења

а недавно се његова нова књига Сенка осмог еона нашла, у размаку од свега неколико дана, у најужем избору за две престижне награде: Змајеву, у чијем фокусу је искључиво поезија, али и Виталову, где се посматра целокупна књижевна продукција – и то као једина песничка књига. Стога је природно било да интервју с овим угледним песником, есејистом, антологичарем и књижевним критичарем, управником Библиотеке Матице српске и потпредседником Удружења књижевника Србије, почнемо причом о наградама...

– Награде су, вели Милош Црњански, као живи песак. Док трепнете, прогутају вас – упозорава Селимир Радуловић. – На другој страни, има разлога да се награда доживљава као нека врста накнадне овере онога што сте урадили – да нисте бацали семе на камен неродни. Као нека врста спасоносног лека за ударце и убоје које сте примили. Да, макар на трен, кротки и смирени срцем, поверујете да вам руке нису раслабљене, а снага умањена. Али, ни тада, нипошто, није добро бити у истом реду за венце и награде с надменим насртљивцима, склоним самоумишљању и самоуздизању. Од Павла, и свег хора његовог, научили смо да је свака плот трава, односно, да је сва слава човекова као цвет ливадски и да ланци и шибе могу бити блиставији од порфира и круне.

Кад освојите неке године, истиче даље Радуловић, венци и награде хитају ка вама као пчеле на саће.

– Стога је неопходно сачувати одважност сиромаха и скромност онога који пита. У икумени која је у пламену могуће је, из тихе и мирне луке, подсмевати се свим налетима таласа, ако гледате на оно што се не види, а не на оно што се види. И веровати да судбина савременог човека није да сагори у огњу којега је он уждио. Сагласно томе, неопходно је непрекорачиви егзистенцијални крик савременог човека преобразити у тихујући круг душе који нас води дубинама властитог бића. Тада ће нам се указати и прошло и савремено обележје прошлости.

Цитирајући британског писца Томаса Стернса Елиота, према којем су и прошлост и садашњост, заправо, део истовременог поретка, Селимир Радуловић указује на то да је неопходно живети не само у садашњости, већ и у присутној прошлости.

– Кад имате свест о неизбежно уцелињеном времену, а не о искиданим, фрагментизованим пабирцима времена, да је на почетку крај, а на крају почетак, односно, да прошлост и будућност имају исто лице, исто биће, исто време, да се, региструјући историјске промене смисла, увек враћамо основној тачки смисла, на који начин предмет ваше пажње може бити ма који наратив о наградама. И да ли је неопходно одговорати шта је за песника који, нужно, трага за вертикалом вечности, значајније – награда или дубина и жар срца. Један од источних отаца, убељених од подвига, Авва Доротеј вели: Ујутру преиспитуј себе како си провео ноћ, а увече како си провео дан. Можда је најумесније овај наратив о наградама и награђивању финализовати једном тачном и духовитом опаском – кад оформљеном и самосвесном аутору дате награду, то вам је исто као да спасавате бродоломца који се већ докопао обале.

Иван Негришорац назива Ваше песништво постмодерним традиционализмом, а Саша Радојчић истиче да се ипак јасно разликујете од данас доминантних облика традиционализма у српској поезији. Да ли бисте се сложили са оценама да Ваш поетски глас обележава дијалог савременог песничког израза и личне хришћанско-религиозне лирике?

– И један и други су, када је реч о поетичким разјасницама мога песништва, у праву. На Пјесничкој ријечи на извору Пиве, пре две године, упутио сам, и њима и другим тумачима, реч захвалности што су, искрено и с љубављу, сведочећи о мом песништву, понели, макар на трен, моје бреме, препознајући у њему добру земљу за семе Исусово. Предочио сам тада, да је, за песника, то поуздан знак да није сејао по камену, односно, да је његова песма пронашла пут ка срцу које је призивало. Није ли то, упитао сам се, искрено, и поуздан знак да је песма, у епохи свекваритељске популаризације, пена која нам омогућује да познамо да, у животу, постоји нешто више од оног што зовемо простим животним успехом, нека врста духовне надмоћи над ситном јаловом погани у сопственој души.Може се рећи овако – моја је песма певање иза завесе савременог света, који не зна за узрастање бића. Уз помоћ Божје слике најбоље се сагледава и разумева савремени свет. Песма је, заправо, нека врста теофаније, јер зрачи незалазном милошћу и побеђује сваку жалост. У овим годинама, макар на трен, помислим да нисам, – крешући, а не сакатећи древно дрво, – оставио себе непосведочена. И да Господ зна да чиним све што могу. И кап незнатна, кад дуго капље, пробија камен непробојни.

Старац Јосиф Исихаста, по којем сте и назвали једну од поема у књизи Сенка осмог еона, пита – Како ћеш упознати слабост природе, ако те вране не пробуде. Има ли певања без мишљења?

– Не, нема певања без мишљења. У томе је и основна недаћа савременог занатлијског писма које је, немајући свест о томе, удовољило законима свете писмености, али није испунило услове препознатљиве у онтолошком континуитету певања и мишљења – од Хомера, преко најлепше и највеће књиге песама и романтичара, до последњег великог певача Рајнера Марије Рилкеа. Уз напомену: за песму је, након звучног – тонског - зазивања, најважнији укрштај мисли и имагинације, како бисмо омогућили да поход мисли ка широм отвореном излогу слика не буде узалудан. Имагинација је облик духовне покретљивости, уз чију помоћ наслућујемо прелаз од једне ка другој боји. Већ именовани последњи истински певач у великом низу од две хиљаде година, вели да је, због једног јединог стиха, неопходно видети многе градове, људе, ствари, суочавати се с изненадним одговорима света. Песма је прасак ћутње који омогућује будној ћутњи да живи. Њена је мера неисказива. Помислите само колико је оскудно живо трајање у односу на трајање које је створено у песми. Она је рад пера које пева, хвата звук, и неми и чујни, радост даха, односно, веродостојна срећа дисања (Гастон Башлар). Лет у песму је лет ка средишту езотеричне супстанце која се диже.

Светлана Калезић Радоњић указује управо на значај ослушкивања тишине у Вашем поетском изразу. Може ли се у том светлу говорити и о својеврсној посвети исихастичкој традицији?

– Да. То се може именовати као нека врста усмерене молитвене ћутње. Ви знате, наравно, да су тишина, ћутање, тиховање велики духовни и цивилизацијски дарови. За човека који ћути, или је окружен знамењем тишине, обично се каже да је слободан и спокојан као да се обраћа властитој души. Платон вели да се ћутањем увећавају духовне моћи, док је Сократ, сатима, ћутке седео са истим свесним циљем. Исто налазимо код питагорејаца, гностика, неоплатониста. Код питагорејаца ћутању, односно, покоравању властитог језика, приписује се велики значај. Будући упућени у египатске, халдејске, орфичке и елеузинске мистерије, у својим симболичким ритуалима, инсистирали су на уздржавању од говора и на савршеној тишини. У Ведама мудрац је, на захтев краља да објасни природу Брамана, остао нем. Код суфиста, пак, налазимо да је благословен двоструко онај ко о Богу говори склопљених усана, док у Старом Завету стоји – Нема је теби молитва, Господе. Тишина, као неопозиви гест, находи се и у таоизму, зенбудизму, код прехришћанских секти (есена и хасидима). Сетимо се, на час, и једног од великих отаца хришћанског Истока, Авве Памве, који је, у једном светогорском скиту, кад су га монаси замолили да каже коју реч и поучи их, узвратио – ако вас моје ћутање није ничему поучило, још мање ће вас поучити моја реч. Речју, у историји цивилизације и историји религије тишина је свагда лековито средство, а ћутање матични канал ка извору.

Очекујете ли да се у Вашим поемама препозна и просечан читалац или оне претпостављају добро обавештеног, ученог..?

– Присетимо се шта каже онај тихи усамљени мислилац, који није Систем писао, нити је Систему нешто дописивао, чије је срце било још довољно младо да не заборави стрепњу и дрхтање који су кротили дечака, којима је зрео човек прилично овладао, али које ниједан човек не може сасвим прерасти. Он вели да је писање, односно, певање луксуз који, још више, добија у пријатности и очевидности што мањи број људи купује и чита то што он пише. Није, јамачно, бог-зна-како утешно за песнике, али је лепо-отмено, као траг веродостојног унутрашњег дрхтаја, који наше време не познаје. Па, ипак, у овим годинама ништа ме не подиже и ободрује као сазнање да је моја песма запленила пажњу просечног читаоца. Та чињеница, у доброј мери, умањује непријатни ехо који одзвања више од два века – чему песници у оскудним временима?

М. Стајић

Јубилеј по мери књиге

Библиотека Матице српске 2018. обележава 180 година од отварања за јавност. Праве ли се већ планови за обележавање тог великог јубилеја?

– Као што знате, утемељење Библиотеке Матице српске се везује за оснивање Матице српске, 1826, али је 1838. године, 14. августа (по старом календару), донета одлука да се библиотека отвори за јавност, у коју ће сваки најпаче Славјанин буди кога наречија и колен син био слободан приступ имати и књиге читати моћи. Вест о отварању библиотеке за јавност објављена је у Српским народим новинама Теодора Павловића (27. августа). Ми, нажалост, живимо у времену које није наклоњено књизи и библиотекама. Штавише, није мали број савремених (европских) теоретичара културе који предочавају да живимо у времену краја књиге и да ће се библиотеке, овакве какве су данас, претворити у мемљиве музеје, а да је наша стварност (и будућност) дигитална бибиотека. Стога, данас, више него икада, има истине у речима да би сва слава света нестала да Бог смртницима није подарио лек у облику књига.

Александријска библиотека нас је суочила с амбицијом да будемо свезнајући, средњевековна књигохранилишта, будући су настајала при храмовима, са чињеницом да су синтеза знања и вере, док су нас високософистициране информационо-комуникационе технологије савременог света суочиле с амбицијом да будемо свеприсутни. Прва је себе видела као центар круга ограниченог знаним светом, друге су сведочиле целосно, а не одломљено, трећа се показала као круг чији је центар свугде, а обод не постоји. Било-како-било – и библиотеке од дрвета или папира и оне што се указују са сабласно треперећих екрана сведоче о нашој вери у ванвремени, далекосежни ред који нејасно предосећамо или опажамо. То је, вероватно, стога што слова имају моћ да нам немо пренесу казивања оних који су одсутни и што смо,у свакој књизи коју читамо, и ми, на известан начин, прочитани. Сагласно томе, обележавање нашег јубилеја биће по мери књиге и по мери наше најугледније културно-образовне и научне институције.

Између времена и вечности

На челу сте Управног одбора Српског народног позоришта. Хоће ли и у ком правцу, у времену које долази, наш најстарији национални театар направити репертоарски заокрет?

– Да ли Ви, Мирославе, доиста, мислите, када је реч о репертоару СНП, да ту има било каквих тајни? У једну од две српске националне позоришне куће неопходно је да одлазимо испуњени и да излазимо испуњени. Из једноставног разлога - реч је о храму уметности, а не о партерном делу свакодневног живота. Уметност је много озбиљна ствар да би пристала да јој меру одређују знаци духа времена. Политика засенчује крајолике времена, уметност пригрљује хармонизовани облик вечности. Да ли сам био јасан ? И да ли уметнике, у нашој најстаријој театарској кући, или уметнике уопште, треба питати како се опредељују између времена и вечности?

У врту једрих плодова

У једној беседи открили сте да данас живите други песнички живот. Испуњава ли Вас он у потпуности или и даље трагате за новим поетским просторима?

– Што се тиче мог другог песничког живота, који траје већ четврт века, још увек сам у врту са једрим плодовима.