Selimir Radulović: Nema pevanja bez mišljenja

a nedavno se njegova nova knjiga Senka osmog eona našla, u razmaku od svega nekoliko dana, u najužem izboru za dve prestižne nagrade: Zmajevu, u čijem fokusu je isključivo poezija, ali i Vitalovu, gde se posmatra celokupna književna produkcija – i to kao jedina pesnička knjiga. Stoga je prirodno bilo da intervju s ovim uglednim pesnikom, esejistom, antologičarem i književnim kritičarem, upravnikom Biblioteke Matice srpske i potpredsednikom Udruženja književnika Srbije, počnemo pričom o nagradama...

– Nagrade su, veli Miloš Crnjanski, kao živi pesak. Dok trepnete, progutaju vas – upozorava Selimir Radulović. – Na drugoj strani, ima razloga da se nagrada doživljava kao neka vrsta naknadne overe onoga što ste uradili – da niste bacali seme na kamen nerodni. Kao neka vrsta spasonosnog leka za udarce i uboje koje ste primili. Da, makar na tren, krotki i smireni srcem, poverujete da vam ruke nisu raslabljene, a snaga umanjena. Ali, ni tada, nipošto, nije dobro biti u istom redu za vence i nagrade s nadmenim nasrtljivcima, sklonim samoumišljanju i samouzdizanju. Od Pavla, i sveg hora njegovog, naučili smo da je svaka plot trava, odnosno, da je sva slava čovekova kao cvet livadski i da lanci i šibe mogu biti blistaviji od porfira i krune.

Kad osvojite neke godine, ističe dalje Radulović, venci i nagrade hitaju ka vama kao pčele na saće.

– Stoga je neophodno sačuvati odvažnost siromaha i skromnost onoga koji pita. U ikumeni koja je u plamenu moguće je, iz tihe i mirne luke, podsmevati se svim naletima talasa, ako gledate na ono što se ne vidi, a ne na ono što se vidi. I verovati da sudbina savremenog čoveka nije da sagori u ognju kojega je on uždio. Saglasno tome, neophodno je neprekoračivi egzistencijalni krik savremenog čoveka preobraziti u tihujući krug duše koji nas vodi dubinama vlastitog bića. Tada će nam se ukazati i prošlo i savremeno obeležje prošlosti.

Citirajući britanskog pisca Tomasa Sternsa Eliota, prema kojem su i prošlost i sadašnjost, zapravo, deo istovremenog poretka, Selimir Radulović ukazuje na to da je neophodno živeti ne samo u sadašnjosti, već i u prisutnoj prošlosti.

– Kad imate svest o neizbežno ucelinjenom vremenu, a ne o iskidanim, fragmentizovanim pabircima vremena, da je na početku kraj, a na kraju početak, odnosno, da prošlost i budućnost imaju isto lice, isto biće, isto vreme, da se, registrujući istorijske promene smisla, uvek vraćamo osnovnoj tački smisla, na koji način predmet vaše pažnje može biti ma koji narativ o nagradama. I da li je neophodno odgovorati šta je za pesnika koji, nužno, traga za vertikalom večnosti, značajnije – nagrada ili dubina i žar srca. Jedan od istočnih otaca, ubeljenih od podviga, Avva Dorotej veli: Ujutru preispituj sebe kako si proveo noć, a uveče kako si proveo dan. Možda je najumesnije ovaj narativ o nagradama i nagrađivanju finalizovati jednom tačnom i duhovitom opaskom – kad oformljenom i samosvesnom autoru date nagradu, to vam je isto kao da spasavate brodolomca koji se već dokopao obale.

Ivan Negrišorac naziva Vaše pesništvo postmodernim tradicionalizmom, a Saša Radojčić ističe da se ipak jasno razlikujete od danas dominantnih oblika tradicionalizma u srpskoj poeziji. Da li biste se složili sa ocenama da Vaš poetski glas obeležava dijalog savremenog pesničkog izraza i lične hrišćansko-religiozne lirike?

– I jedan i drugi su, kada je reč o poetičkim razjasnicama moga pesništva, u pravu. Na Pjesničkoj riječi na izvoru Pive, pre dve godine, uputio sam, i njima i drugim tumačima, reč zahvalnosti što su, iskreno i s ljubavlju, svedočeći o mom pesništvu, poneli, makar na tren, moje breme, prepoznajući u njemu dobru zemlju za seme Isusovo. Predočio sam tada, da je, za pesnika, to pouzdan znak da nije sejao po kamenu, odnosno, da je njegova pesma pronašla put ka srcu koje je prizivalo. Nije li to, upitao sam se, iskreno, i pouzdan znak da je pesma, u epohi svekvariteljske popularizacije, pena koja nam omogućuje da poznamo da, u životu, postoji nešto više od onog što zovemo prostim životnim uspehom, neka vrsta duhovne nadmoći nad sitnom jalovom pogani u sopstvenoj duši.Može se reći ovako – moja je pesma pevanje iza zavese savremenog sveta, koji ne zna za uzrastanje bića. Uz pomoć Božje slike najbolje se sagledava i razumeva savremeni svet. Pesma je, zapravo, neka vrsta teofanije, jer zrači nezalaznom milošću i pobeđuje svaku žalost. U ovim godinama, makar na tren, pomislim da nisam, – krešući, a ne sakateći drevno drvo, – ostavio sebe neposvedočena. I da Gospod zna da činim sve što mogu. I kap neznatna, kad dugo kaplje, probija kamen neprobojni.

Starac Josif Isihasta, po kojem ste i nazvali jednu od poema u knjizi Senka osmog eona, pita – Kako ćeš upoznati slabost prirode, ako te vrane ne probude. Ima li pevanja bez mišljenja?

– Ne, nema pevanja bez mišljenja. U tome je i osnovna nedaća savremenog zanatlijskog pisma koje je, nemajući svest o tome, udovoljilo zakonima svete pismenosti, ali nije ispunilo uslove prepoznatljive u ontološkom kontinuitetu pevanja i mišljenja – od Homera, preko najlepše i najveće knjige pesama i romantičara, do poslednjeg velikog pevača Rajnera Marije Rilkea. Uz napomenu: za pesmu je, nakon zvučnog – tonskog - zazivanja, najvažniji ukrštaj misli i imaginacije, kako bismo omogućili da pohod misli ka širom otvorenom izlogu slika ne bude uzaludan. Imaginacija je oblik duhovne pokretljivosti, uz čiju pomoć naslućujemo prelaz od jedne ka drugoj boji. Već imenovani poslednji istinski pevač u velikom nizu od dve hiljade godina, veli da je, zbog jednog jedinog stiha, neophodno videti mnoge gradove, ljude, stvari, suočavati se s iznenadnim odgovorima sveta. Pesma je prasak ćutnje koji omogućuje budnoj ćutnji da živi. Njena je mera neiskaziva. Pomislite samo koliko je oskudno živo trajanje u odnosu na trajanje koje je stvoreno u pesmi. Ona je rad pera koje peva, hvata zvuk, i nemi i čujni, radost daha, odnosno, verodostojna sreća disanja (Gaston Bašlar). Let u pesmu je let ka središtu ezoterične supstance koja se diže.

Svetlana Kalezić Radonjić ukazuje upravo na značaj osluškivanja tišine u Vašem poetskom izrazu. Može li se u tom svetlu govoriti i o svojevrsnoj posveti isihastičkoj tradiciji?

– Da. To se može imenovati kao neka vrsta usmerene molitvene ćutnje. Vi znate, naravno, da su tišina, ćutanje, tihovanje veliki duhovni i civilizacijski darovi. Za čoveka koji ćuti, ili je okružen znamenjem tišine, obično se kaže da je slobodan i spokojan kao da se obraća vlastitoj duši. Platon veli da se ćutanjem uvećavaju duhovne moći, dok je Sokrat, satima, ćutke sedeo sa istim svesnim ciljem. Isto nalazimo kod pitagorejaca, gnostika, neoplatonista. Kod pitagorejaca ćutanju, odnosno, pokoravanju vlastitog jezika, pripisuje se veliki značaj. Budući upućeni u egipatske, haldejske, orfičke i eleuzinske misterije, u svojim simboličkim ritualima, insistirali su na uzdržavanju od govora i na savršenoj tišini. U Vedama mudrac je, na zahtev kralja da objasni prirodu Bramana, ostao nem. Kod sufista, pak, nalazimo da je blagosloven dvostruko onaj ko o Bogu govori sklopljenih usana, dok u Starom Zavetu stoji – Nema je tebi molitva, Gospode. Tišina, kao neopozivi gest, nahodi se i u taoizmu, zenbudizmu, kod prehrišćanskih sekti (esena i hasidima). Setimo se, na čas, i jednog od velikih otaca hrišćanskog Istoka, Avve Pamve, koji je, u jednom svetogorskom skitu, kad su ga monasi zamolili da kaže koju reč i pouči ih, uzvratio – ako vas moje ćutanje nije ničemu poučilo, još manje će vas poučiti moja reč. Rečju, u istoriji civilizacije i istoriji religije tišina je svagda lekovito sredstvo, a ćutanje matični kanal ka izvoru.

Očekujete li da se u Vašim poemama prepozna i prosečan čitalac ili one pretpostavljaju dobro obaveštenog, učenog..?

– Prisetimo se šta kaže onaj tihi usamljeni mislilac, koji nije Sistem pisao, niti je Sistemu nešto dopisivao, čije je srce bilo još dovoljno mlado da ne zaboravi strepnju i drhtanje koji su krotili dečaka, kojima je zreo čovek prilično ovladao, ali koje nijedan čovek ne može sasvim prerasti. On veli da je pisanje, odnosno, pevanje luksuz koji, još više, dobija u prijatnosti i očevidnosti što manji broj ljudi kupuje i čita to što on piše. Nije, jamačno, bog-zna-kako utešno za pesnike, ali je lepo-otmeno, kao trag verodostojnog unutrašnjeg drhtaja, koji naše vreme ne poznaje. Pa, ipak, u ovim godinama ništa me ne podiže i obodruje kao saznanje da je moja pesma zaplenila pažnju prosečnog čitaoca. Ta činjenica, u dobroj meri, umanjuje neprijatni eho koji odzvanja više od dva veka – čemu pesnici u oskudnim vremenima?

M. Stajić

Jubilej po meri knjige

Biblioteka Matice srpske 2018. obeležava 180 godina od otvaranja za javnost. Prave li se već planovi za obeležavanje tog velikog jubileja?

– Kao što znate, utemeljenje Biblioteke Matice srpske se vezuje za osnivanje Matice srpske, 1826, ali je 1838. godine, 14. avgusta (po starom kalendaru), doneta odluka da se biblioteka otvori za javnost, u koju će svaki najpače Slavjanin budi koga narečija i kolen sin bio slobodan pristup imati i knjige čitati moći. Vest o otvaranju biblioteke za javnost objavljena je u Srpskim narodim novinama Teodora Pavlovića (27. avgusta). Mi, nažalost, živimo u vremenu koje nije naklonjeno knjizi i bibliotekama. Štaviše, nije mali broj savremenih (evropskih) teoretičara kulture koji predočavaju da živimo u vremenu kraja knjige i da će se biblioteke, ovakve kakve su danas, pretvoriti u memljive muzeje, a da je naša stvarnost (i budućnost) digitalna bibioteka. Stoga, danas, više nego ikada, ima istine u rečima da bi sva slava sveta nestala da Bog smrtnicima nije podario lek u obliku knjiga.

Aleksandrijska biblioteka nas je suočila s ambicijom da budemo sveznajući, srednjevekovna knjigohranilišta, budući su nastajala pri hramovima, sa činjenicom da su sinteza znanja i vere, dok su nas visokosofisticirane informaciono-komunikacione tehnologije savremenog sveta suočile s ambicijom da budemo sveprisutni. Prva je sebe videla kao centar kruga ograničenog znanim svetom, druge su svedočile celosno, a ne odlomljeno, treća se pokazala kao krug čiji je centar svugde, a obod ne postoji. Bilo-kako-bilo – i biblioteke od drveta ili papira i one što se ukazuju sa sablasno treperećih ekrana svedoče o našoj veri u vanvremeni, dalekosežni red koji nejasno predosećamo ili opažamo. To je, verovatno, stoga što slova imaju moć da nam nemo prenesu kazivanja onih koji su odsutni i što smo,u svakoj knjizi koju čitamo, i mi, na izvestan način, pročitani. Saglasno tome, obeležavanje našeg jubileja biće po meri knjige i po meri naše najuglednije kulturno-obrazovne i naučne institucije.

Između vremena i večnosti

Na čelu ste Upravnog odbora Srpskog narodnog pozorišta. Hoće li i u kom pravcu, u vremenu koje dolazi, naš najstariji nacionalni teatar napraviti repertoarski zaokret?

– Da li Vi, Miroslave, doista, mislite, kada je reč o repertoaru SNP, da tu ima bilo kakvih tajni? U jednu od dve srpske nacionalne pozorišne kuće neophodno je da odlazimo ispunjeni i da izlazimo ispunjeni. Iz jednostavnog razloga - reč je o hramu umetnosti, a ne o parternom delu svakodnevnog života. Umetnost je mnogo ozbiljna stvar da bi pristala da joj meru određuju znaci duha vremena. Politika zasenčuje krajolike vremena, umetnost prigrljuje harmonizovani oblik večnosti. Da li sam bio jasan ? I da li umetnike, u našoj najstarijoj teatarskoj kući, ili umetnike uopšte, treba pitati kako se opredeljuju između vremena i večnosti?

U vrtu jedrih plodova

U jednoj besedi otkrili ste da danas živite drugi pesnički život. Ispunjava li Vas on u potpunosti ili i dalje tragate za novim poetskim prostorima?

– Što se tiče mog drugog pesničkog života, koji traje već četvrt veka, još uvek sam u vrtu sa jedrim plodovima.