ТРИ ЖИВОТА, ТРИ ТАЈНЕ Зашто треба да погледате нову представу у СНП-у „Незаборавак, поточница, змијске очи”?

Преточено у представу Српског народног позоришта, коју је режирала Тара Митровић, може и да се види шта је то. Рећи ћу само да „то нешто” играју три глумице: Александра Плескоњић, Соња Дамјановић, Алиса Лацко. 

Нисам сигуран колико тога из наслова могу одгонетнути гледаоци представе „Незаборавак, пото-

чница, змијске очи”, па ћу рећи да су то три назива једне те исте врсте цвета. У драми, то су три жене приказане кроз (заокружићу) три различита старосна доба. У различитим временским пресецима видимо како се развијају односи који су на почетку затечени - унука (Алиса Лацко) са баком (Александра Плескоњић) улази у стан за који доласком треће жене - кћерке и мајке (Соња Дамјановић) - сазнајемо да је на неки начин заједнички, али да њих три готово да немају ништа заједничко. Бар не у породичном континуитету који би означавао иоле здраве породичне односе. Унука се вратила однекуда, мајке као да никад није ни било, а бака је „одлутала” и у дому је за старање и старење. 

Покушати да се сумирају сложене линије односа баке и унуке (у оба правца), мајке и ћерке, мајке и баке, дало би, ако се добро сећам математике, бар шест различитих веза. Овај зачарани многоугао Мина Петрић драмским писмом нацртала је довољно интригантно, живописно, откривајући у њему различите жеље, различите амбиције, силе које су се умешале... Међутим, све се то испоставља, мање више, као неразрешиво. 

Александра Плескоњић жену сенилну, ако не и оболелу од Алцхајмера, игра жовијално, промењивог расположења, истовремено мењајући и држање тела. Углавном повијених рамена, погледа спуштеног на доле, често у спаваћици, подсећа на лутку којом се играју деца. 

У средњем добу, игра жену чврстог карактера, који и није баш трпео класичну родну улогу мајке, домаћице. Бака, илити Бајка како је зове унука, постала је силом прилика. Ову жену оличава заљубљеност у књижевност, коју је докторирала. Цигарета и црнина. Интелектуална су- периорност и сарказам. 

Соња Дамјановић је у представи мајка, не баш „успешна”, јер је ћерку родила млада, колоквијално би се рекло и луда. О њеној ћерки се старала мајка (Бајка), којој јој је буквално оставила своје дете као сироче испред контејнера. Бајкина ћерка је сада глумица, а наступ Соње Дамјановић је баш такав и приватно, у породичној подели улога између њих три, често наглашено театралан. Када остави се своје улоге по страни, појави се несигурна и уплашена девојчица која ни данас не зна шта ће са собом, а камоли са својим двема сапутницама.   

Алиса Лацко најмлађу од три жене игра одлучно, као да је најстарија. И део њеног бића био је напуштање, одлазак, не само од стране мајке, него одлазак у страну земљу, Нови Зеланд, одакле се вратила непромењена. Једино што има и даље је Бајка и празнина. Управо та празнина је најјача, ако не и једина драмска перипетија. Како ће три жене испунити задатак сада, на крају живота једне од њих, када то нису знале све време пре тога. 

За све глумице и очигледно за редитељку, много је тешко било приказати временске пресеке развоја њиховог односа, три различита стања и положаја свих ових жена. Мина Петрић се није трудила да илуструје или напише комад са неким готовим истинама или тезама, међутим делује да је покренула много тога од чега у коначници као да није било могућности да се продубљује или исприча мало више о свим тим линијама могућих радњи и мотива. Резултат - представа, делује више као помирење се неоствареношћу, него продубљивање борбе, агона који је на интуитивном плану очигледан у овим ликовима. Представа је лепа, више него гледљива, визуелно и звучно чак и узбудљива, али социјално и емотивно остварује дискутабилан резултат у виду јачег уметничког ефекта. 

Има ту још једна загонетка. Где су мушкарци?