TRI ŽIVOTA, TRI TAJNE Zašto treba da pogledate novu predstavu u SNP-u „Nezaboravak, potočnica, zmijske oči”?
Ima ona stara zagonetka o tome šta to ujutro ide na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri. Drama Mine Petrić „Nezaboravak, potočnica, zmijske oči” gotovo da daje rešenje.
Pretočeno u predstavu Srpskog narodnog pozorišta, koju je režirala Tara Mitrović, može i da se vidi šta je to. Reći ću samo da „to nešto” igraju tri glumice: Aleksandra Pleskonjić, Sonja Damjanović, Alisa Lacko.
Nisam siguran koliko toga iz naslova mogu odgonetnuti gledaoci predstave „Nezaboravak, poto-
čnica, zmijske oči”, pa ću reći da su to tri naziva jedne te iste vrste cveta. U drami, to su tri žene prikazane kroz (zaokružiću) tri različita starosna doba. U različitim vremenskim presecima vidimo kako se razvijaju odnosi koji su na početku zatečeni - unuka (Alisa Lacko) sa bakom (Aleksandra Pleskonjić) ulazi u stan za koji dolaskom treće žene - kćerke i majke (Sonja Damjanović) - saznajemo da je na neki način zajednički, ali da njih tri gotovo da nemaju ništa zajedničko. Bar ne u porodičnom kontinuitetu koji bi označavao iole zdrave porodične odnose. Unuka se vratila odnekuda, majke kao da nikad nije ni bilo, a baka je „odlutala” i u domu je za staranje i starenje.
Pokušati da se sumiraju složene linije odnosa bake i unuke (u oba pravca), majke i ćerke, majke i bake, dalo bi, ako se dobro sećam matematike, bar šest različitih veza. Ovaj začarani mnogougao Mina Petrić dramskim pismom nacrtala je dovoljno intrigantno, živopisno, otkrivajući u njemu različite želje, različite ambicije, sile koje su se umešale... Međutim, sve se to ispostavlja, manje više, kao nerazrešivo.
Aleksandra Pleskonjić ženu senilnu, ako ne i obolelu od Alchajmera, igra žovijalno, promenjivog raspoloženja, istovremeno menjajući i držanje tela. Uglavnom povijenih ramena, pogleda spuštenog na dole, često u spavaćici, podseća na lutku kojom se igraju deca.
U srednjem dobu, igra ženu čvrstog karaktera, koji i nije baš trpeo klasičnu rodnu ulogu majke, domaćice. Baka, iliti Bajka kako je zove unuka, postala je silom prilika. Ovu ženu oličava zaljubljenost u književnost, koju je doktorirala. Cigareta i crnina. Intelektualna su- periornost i sarkazam.
Sonja Damjanović je u predstavi majka, ne baš „uspešna”, jer je ćerku rodila mlada, kolokvijalno bi se reklo i luda. O njenoj ćerki se starala majka (Bajka), kojoj joj je bukvalno ostavila svoje dete kao siroče ispred kontejnera. Bajkina ćerka je sada glumica, a nastup Sonje Damjanović je baš takav i privatno, u porodičnoj podeli uloga između njih tri, često naglašeno teatralan. Kada ostavi se svoje uloge po strani, pojavi se nesigurna i uplašena devojčica koja ni danas ne zna šta će sa sobom, a kamoli sa svojim dvema saputnicama.
Alisa Lacko najmlađu od tri žene igra odlučno, kao da je najstarija. I deo njenog bića bio je napuštanje, odlazak, ne samo od strane majke, nego odlazak u stranu zemlju, Novi Zeland, odakle se vratila nepromenjena. Jedino što ima i dalje je Bajka i praznina. Upravo ta praznina je najjača, ako ne i jedina dramska peripetija. Kako će tri žene ispuniti zadatak sada, na kraju života jedne od njih, kada to nisu znale sve vreme pre toga.
Za sve glumice i očigledno za rediteljku, mnogo je teško bilo prikazati vremenske preseke razvoja njihovog odnosa, tri različita stanja i položaja svih ovih žena. Mina Petrić se nije trudila da ilustruje ili napiše komad sa nekim gotovim istinama ili tezama, međutim deluje da je pokrenula mnogo toga od čega u konačnici kao da nije bilo mogućnosti da se produbljuje ili ispriča malo više o svim tim linijama mogućih radnji i motiva. Rezultat - predstava, deluje više kao pomirenje se neostvarenošću, nego produbljivanje borbe, agona koji je na intuitivnom planu očigledan u ovim likovima. Predstava je lepa, više nego gledljiva, vizuelno i zvučno čak i uzbudljiva, ali socijalno i emotivno ostvaruje diskutabilan rezultat u vidu jačeg umetničkog efekta.
Ima tu još jedna zagonetka. Gde su muškarci?