“Тил Ојленшпигел – о просеравању“ премијерно у Новосадском позоришту 

Ова нова представа заснована је на немачким народним песмама, које говоре о познатом средњевековном лику Тилу Ојленшпигелу, шаљивчини и вештом преваранту, као и причама о барону Минхаузену Рудолфа Ериха Распеа, као и на филозофском есеју Харија Франкфурта, под називом “Он Bullshit”, односно “О просеравању”.

Мислим да је драгоцено да смо некој врсти класичног наратива, или нечег што би могао бити драмски текст који се не тиче још неких феномена, мимо дечјег наратива на којем почивају приче о барону Минхаузену и Тилу Ојленшигелу, имали прилику да додамо и овај есеј, и да су позориште и  глумци препознали да нешто, што се ипак сматра филозофским есејом, треба да постане део нечег што је драмска представа. У времену које почива на најразноврснијој коминикацији, од усмене до писмене, заиста је тешко говорити о било ком аспекту живота којим данас не влада комуникација, мислим да је важно успоставити разлику између истине и лагања. Или можда најопаснијег од оба ова феномена, а то је феномен просеравања, приче причања ради, или било које врсте нарације, само ради нарације. Захвална сам што смо имали прилику да кроз нешто што је позоришни језик, проговоримо о нечему што препознајем као важан феномен у 21. веку, напоменула је редитељка Тара Манић јуче у сусрету с новинарима.

Она је додала да је поменути есеј такође помогао да представа постане кохерентна, уз неку врсту парадокса дуализма у себи, који је омогућио дуализам у глумачкој игри, костиму, у сваком од средстава које су користили, а у споју та два материјала добила се есенција, односно целина ове представе.  

Ово је нека врста ауторефлексије према позоришту, и мој најинтимнији однос према ономе у шта ја у позоришту заправо верујем. Ја не верујем више у било какву врсту илузионизма. Слажем се да је ово нека врста повратка на матрицу у нарацији усменог предања, јер приче о Тилу Ојленшпигелу јесу настале као део фолклорне немачке културе, неке традиције усменог предања, која је заправо кроз векове добила свој писани облик, па годинама касније и кроз приче о барону Минхаузену добила и свој запис, превод на енглески језик, и постала један од најзначајнијих ликова дечје књижевности. Моја одлука да се бавим тим ликом почива на та два принципа, прво на моју веру у причу, нарацију, и у то да је велика снага глумачког бића када треба да пренесе причу, и с друге стране у моју велику инспирацију усменим предањем, указује Тара Манић.

У томе велику улогу игра машта, на којој почива ова представа.

Машта почиње од тренутка када некад даље не можемо другим средствима. Мислим да је то и инспирација била и за лик Тила Ојленшпигела. Он је настао као социјална борба, као начин да се народ бори против угњетавања које је трпео, тиме што је осмислио нарацију, која ће их охрабрити да то превазиђу. То је важно и за данашњи тренутак, и то је још једна важна основа ове приче, додаје Тара Манић.            

Глумци у овој представи: Емина Елор, Габор Понго, Агота Ференц, Терезиа Фигура, Атила Гириц, Даниел Хуста, Атила Мађар и Арпад Месарош, имају веома важну улогу у томе да дочарају тај маштовити и заводљиви свет лажи Тила Ојленшпигела и барона Минхаузена.

Тако су се и на конференцији за новинаре сви представљали, односно лагали да је баш свако од њих Тил Ојленшпигел, и измишљали разлоге као доказ своје ”истине”.

По Габору Понгу, Тил Ојленшпигел је позитиван лик, јер даје јасну слику у огледалу друштва, у било ком смислу, иако све то јесте бајковита структура у том свету његових измишљених прича.  

Кад смо на проби прочитали комад, и како је нас је Тара Манић полако упознала с целом њеном причом, схватили смо да нико овде неће имати конкретну улогу, него ћемо некако сви бити све, што је мени страшно симпатично, јер се у таквој врсти позоришта могу показати разни облици глумца, и веома пуно ликова, кроз нас саме. Кад смо кренули да радимо, веома сам се пријатно изненадила како Тара Манић има визију у глави, што је веома ретко код младих редитеља, и да зна тачно шта жели да види. То је мени једно од највећих изненађења ове године, што је она дошла у наше позориште и што је толико свесна тога шта жели да уради, и шта жели да каже људима, истиче глумица Агота Ференц.

О самој представи, додаје глумица, не желим да одајем тајне, али крећемо се на много интересантном путу, с јако пуно изнеђања, смеха, ироније...            

Драматург ове представе је Дејан Прћић, за костиме су задужени Милица Радовановић и Срђан Перић, а за сценографију Нора Арва. Композитор је Давид Клем, а преводилац је Роберт Ленард.

Н. Пејчић