“Til Ojlenšpigel – o proseravanju“ premijerno u Novosadskom pozorištu 

Ova nova predstava zasnovana je na nemačkim narodnim pesmama, koje govore o poznatom srednjevekovnom liku Tilu Ojlenšpigelu, šaljivčini i veštom prevarantu, kao i pričama o baronu Minhauzenu Rudolfa Eriha Raspea, kao i na filozofskom eseju Harija Frankfurta, pod nazivom “On Bullshit”, odnosno “O proseravanju”.

Mislim da je dragoceno da smo nekoj vrsti klasičnog narativa, ili nečeg što bi mogao biti dramski tekst koji se ne tiče još nekih fenomena, mimo dečjeg narativa na kojem počivaju priče o baronu Minhauzenu i Tilu Ojlenšigelu, imali priliku da dodamo i ovaj esej, i da su pozorište i  glumci prepoznali da nešto, što se ipak smatra filozofskim esejom, treba da postane deo nečeg što je dramska predstava. U vremenu koje počiva na najraznovrsnijoj kominikaciji, od usmene do pismene, zaista je teško govoriti o bilo kom aspektu života kojim danas ne vlada komunikacija, mislim da je važno uspostaviti razliku između istine i laganja. Ili možda najopasnijeg od oba ova fenomena, a to je fenomen proseravanja, priče pričanja radi, ili bilo koje vrste naracije, samo radi naracije. Zahvalna sam što smo imali priliku da kroz nešto što je pozorišni jezik, progovorimo o nečemu što prepoznajem kao važan fenomen u 21. veku, napomenula je rediteljka Tara Manić juče u susretu s novinarima.

Ona je dodala da je pomenuti esej takođe pomogao da predstava postane koherentna, uz neku vrstu paradoksa dualizma u sebi, koji je omogućio dualizam u glumačkoj igri, kostimu, u svakom od sredstava koje su koristili, a u spoju ta dva materijala dobila se esencija, odnosno celina ove predstave.  

Ovo je neka vrsta autorefleksije prema pozorištu, i moj najintimniji odnos prema onome u šta ja u pozorištu zapravo verujem. Ja ne verujem više u bilo kakvu vrstu iluzionizma. Slažem se da je ovo neka vrsta povratka na matricu u naraciji usmenog predanja, jer priče o Tilu Ojlenšpigelu jesu nastale kao deo folklorne nemačke kulture, neke tradicije usmenog predanja, koja je zapravo kroz vekove dobila svoj pisani oblik, pa godinama kasnije i kroz priče o baronu Minhauzenu dobila i svoj zapis, prevod na engleski jezik, i postala jedan od najznačajnijih likova dečje književnosti. Moja odluka da se bavim tim likom počiva na ta dva principa, prvo na moju veru u priču, naraciju, i u to da je velika snaga glumačkog bića kada treba da prenese priču, i s druge strane u moju veliku inspiraciju usmenim predanjem, ukazuje Tara Manić.

U tome veliku ulogu igra mašta, na kojoj počiva ova predstava.

Mašta počinje od trenutka kada nekad dalje ne možemo drugim sredstvima. Mislim da je to i inspiracija bila i za lik Tila Ojlenšpigela. On je nastao kao socijalna borba, kao način da se narod bori protiv ugnjetavanja koje je trpeo, time što je osmislio naraciju, koja će ih ohrabriti da to prevaziđu. To je važno i za današnji trenutak, i to je još jedna važna osnova ove priče, dodaje Tara Manić.            

Glumci u ovoj predstavi: Emina Elor, Gabor Pongo, Agota Ferenc, Terezia Figura, Atila Giric, Daniel Husta, Atila Mađar i Arpad Mesaroš, imaju veoma važnu ulogu u tome da dočaraju taj maštoviti i zavodljivi svet laži Tila Ojlenšpigela i barona Minhauzena.

Tako su se i na konferenciji za novinare svi predstavljali, odnosno lagali da je baš svako od njih Til Ojlenšpigel, i izmišljali razloge kao dokaz svoje ”istine”.

Po Gaboru Pongu, Til Ojlenšpigel je pozitivan lik, jer daje jasnu sliku u ogledalu društva, u bilo kom smislu, iako sve to jeste bajkovita struktura u tom svetu njegovih izmišljenih priča.  

Kad smo na probi pročitali komad, i kako je nas je Tara Manić polako upoznala s celom njenom pričom, shvatili smo da niko ovde neće imati konkretnu ulogu, nego ćemo nekako svi biti sve, što je meni strašno simpatično, jer se u takvoj vrsti pozorišta mogu pokazati razni oblici glumca, i veoma puno likova, kroz nas same. Kad smo krenuli da radimo, veoma sam se prijatno iznenadila kako Tara Manić ima viziju u glavi, što je veoma retko kod mladih reditelja, i da zna tačno šta želi da vidi. To je meni jedno od najvećih iznenađenja ove godine, što je ona došla u naše pozorište i što je toliko svesna toga šta želi da uradi, i šta želi da kaže ljudima, ističe glumica Agota Ferenc.

O samoj predstavi, dodaje glumica, ne želim da odajem tajne, ali krećemo se na mnogo interesantnom putu, s jako puno izneđanja, smeha, ironije...            

Dramaturg ove predstave je Dejan Prćić, za kostime su zaduženi Milica Radovanović i Srđan Perić, a za scenografiju Nora Arva. Kompozitor je David Klem, a prevodilac je Robert Lenard.

N. Pejčić