О представи Употреба човека Бориса Лијешевића по Тишмином роману

Често се у јавном дискурсу чује реч фашизам, обележевају се дани победе, рације... Али, нема, или се бар не види јасно, у чему је традиција партизанства, народноослободилачке борбе, социјалистичке револуције... Зашто се онда види у чему је традиција фашизма?!?

Када је Александар Тишма писао овај врсни роман, објављен 1976, још је био жив Тито, још је била жива једна земља, сећање... Данас тога нема. Само живи подсећање да су Јевреји страдали од стране нациста и да нешто слично никад не би смело да се понови. А поновљено је, и понавља се. Идеологије, ево места за употребу речи (сумануто), бришу све што прогласе другачије, страно, угрожавајуће за раст и опстанак само једне врсте, често само мишљења.

Познато је из читалачке, па и критичке рецепције романа, да је Тишма успео да отвори поноре људске психологије, осећајности, готово искључиво из позиције жртве, “употребљеног човека”. Чак и у једном од најупечатљивијих тренутака, када један попуштени шраф немачке машинерије за убијање у необичном бунилу исповеда читав низ доживљаја које је искусио приликом масовног погубљења заробљеника.

На нивоу стила, структуре романа, Тишма као да никаквом јединству није дао места. Скаче се кроз време, форме приповедања се мењају из главе у главу, лица у лице. Наратив се тако разобличује и заобличује у нешто што до краја ипак и те како нађе пут до свог читаоца, онако како је проживљено, а не само написано. Да, проживљено, иако смрти има много више, готово на свакој страни романа. Оних малих, свакодневних умирања у пасивности, трпљењу, реаговању на околности.

Шта с овим свим раде Федор Шили и Борис Лијешевић као драматурзи и редитељ представе? Не питају се они о познавању Другог светског рата. Није ни Тишма писао о политичким околностима и историографски. Други светски рат се већ јако дуго прихвата и преноси као чињеница, а да нисам сигуран колико је људима, поготово млађих генерација, јасно шта је ту, ко и кога, лаконски речено. Дакле, у представи је време је задато као познато и линеарно, место радње - углавном Нови Сад, такође. Ликови издвојени, сведени на оне који се најдуже или најјаче задржавају у фокусу романа. 

Аутори снажно рачунају на ефекат поистовећења са породицом Кронер, као драматуршком основом и окосницом радње, што је спрам књиге и њеног доживљаја прилично штуро. Поготово у случају “споредних” ликова - Милинка Божића (Душан Вукашиновић) и Средоја Лазукића (Огњен Никола Радуловић), или Госпођице Ане (Драгиња Вогањац), код којих се у неколико наврата, индиректно у репликама, препричава судбина, односно контекст који их је одређивао током романа.

Сценски, представа се углавном игра реалистично, у повремене излете пред публику, директно обраћање глумаца, промену исказа, што подсећа на Тишмину стваралачку стратегију, али и савремену позоришну технику инклузије - укључивања публике у токове, позивање на ангажман, одговорност, не остављајући јој луксуз изолованог посматрача радње. “А шта сте ви радили?”, остајало је да звони питање које би упућивали са сцене.

Апострофирањем дома, ичег чврстог, као неопходних, суштинских састојака за доживљај припадности, самим тим и живота, а не смрти, расула и распадања свуд око њих, аутори и актери праве идејну окосницу представе “Употреба човека”. Југослав Крајнов као Роберт Кронер, патер фамилијас, показује сву моћ и рањивост надахнутог човека којем се деца у сред сурових околности отимају из руку. Његово и њихово верујем у озбиљном је сукобу. Емина Елор као Вера Кронер, девојка, па жена која једина од породице преживљава страхоте рата, само да би поново била ухваћена у паукову мрежу живота, показује већу стопу виталности, ону коју је Тишма из потпуне контре дао да исијава у сваком од ликова. Зато је иступање из реализма сцене у логору Аушвиц, креирање журке у Кући радости, месту где су нацистима јеврејске девојке служиле за забаву, “најлуђа” и најтачнија, како се то у позоришту каже. У њој је сажета сва она страст која чини живот, љубав и поред страха и страхота.

На крају, постављање сцене спаљивања дневника, у раван Милинкове смрти, још је једно снажно и лепо решење. Ствари које горе, док се живот гаси, трачак су светлости баш попут оне која се сваки пут упали када је потребно обасјати, укључити и публику у процесе не само ове, драмске радње. Гледати у изразито жути месец изнад позорнице те ноћи у Чортановцима, недавно, за време Новог тврђава театра, било је сцена за себе. Ослобађајуће.

Игор Бурић