ИНТЕРВЈУ Уна Ђелошевић, глумица, Игралиште се проширило 

У Српском народном позоришту сте је могли и гледати као Шекспирову Јулију, али у представи Народног позоришта “Тоша Јовановић” из Зрењанина, за које је на неки начин и данас везана. На недавно завршеном Стеријином позорју управо из Зрењанина дошла је представа “Слика непознатог”, за коју је Уна, заједно са редитељем Николом Завишићем, радила као коауторка на целокупном уметничком плану. Да ово није изузетак, потврдило се и у Зајечару, где је овај креативни двојац осмислио “Чеховљеву собу”, која је добила специјалну награду жирија за сценско истраживање.

Уна Ђелошевић, осим што глуми и такорећи режира, завршава докторске студије и већ предаје на Академији уметности Нови Сад. Она је, говорећи у шали, једна ретка зверка. 

У последње време запажен је ваш ангажман као креативне сараднице редитеља Николе Завишића на разним сегментима представа – покрет, кореографија, идејни концепт, драматизација… Кад је и како је дошло до преокрета у вашој каријери глумице?

- Никола и ја смо се пре годину и нешто дана отиснули у свемир, радећи на једном музичко-сценском дечијем комаду (чија се радња одвија ван Млечног пута), и тамо у маглинама схватили да нам јако годи заједнички рад. Убрзо након тога, дошла је Кикинда, и наша прва представа Па се Видимо у Сну, која је потврдила наше осећаје. Дубока је моја захвалност Николи, што је у мени видео потенцијал за разноврсне уметничке задатке који су, спонтано како то бива у раду са њим, изницали пред нама. И ја сам их са огромном радошћу разрешавала, некад у телесном раду са глумцима, некад за рачунаром, некад са обичном оловком и гумицом - над текстом. Не видим то као преокрет, видим само проширивање поља позоришног стваралаштва и његову хиљадоликост.

Каква искуства носите из представа на којима сте радили у Зрењанину („Слика непознатог“), Зајечару („Чеховљева соба“) и Кикинди („Па се видимо у сну”)?

- Искуство заједништва. На свим представама радили смо као трупа, где свако од нас са својим спектром способности, вештина, жеља, дарова, постаје незамењив чинилац скупа, а скуп тиме постаје више од збира саставних делова, постаје аутентично „биће”, постаје представа. Искуство „озбиљне зајебанције”, како је мој професор Мајера обичавао да назива позоришну уметност. Мада звучи лако, није честа појава. Могуће је само ако су људи врло темељни, обазриви и посвећени, озбиљни у креативним намерама свог духа, а у исто време истински спремни да се бацају час тамо, час амо, спремни на самозаборав, спремни на лудирање, на игру. Пајтоновци су изврстан пример. Или  Рики Yеrvеjz. Е, па и Никола Завишић је из те екипе која крајње сериозно улази у невероватно луду игру. Част и срећа што сам се играла са њим.

Да ли све то значи да сте запоставили каријеру глумице и ако бар делимично јесте, можете ли да објасните зашто се то догодило? Шта сте открили о себи, или сте већ знали, што вас је водило даље у властитом уметничком развоју?

- Не, ништа није запостављено, само је надграђено.  Заправо, било је грађевинских подухвата, али у виду рушења по неког зида, и најважније - отварања крова, као у Атласу Горана Петровића, да звездано небо буде таваница. Игралиште се проширило, а то није мала ствар.

Такође, предајете на Академији уметности у Новом Саду. Колико се разликује, а по чему је сличан рад са студентима и рад на представи?

- Основна разлика је у томе што са студентима глуме на предмету сценске игре пролазимо једним брижљиво осмишљеним путем савладавања јасно утврђених наставних јединица. Зна се чиме треба да овладамо како бисмо ишли даље кроз курс. На крају сваког семестра имамо јавно приказивање плеса на којем смо радили, и ту долазимо до оних три минута сценског живота у који стаје читав живот извођача - то што имаш да даш, дај у та три минута. То је на неки начин припрема за оно што студенте очекује по завршетку студија, за тај „живот двочасновни”, што би рекао Боро Стјепановић.  А рад на представи је помало обрнут процес, процес временски згуснутији, али утолико и лепршавији, без унапред одређеног исхода - стићи ћемо ни сами не знамо где, евентуално знамо одакле крећемо. А са Николом и тај примарни покрет често је, наизглед обична, дечија игрица. Играјући се, мало се и такмичећи, јер се игра на испадање, неприметно узлећемо.

Занима ме нешто више о вашем докторском раду - на „Хасанагиници“ ако се не варам?

- Да, прича о Хасанагиници је драмски оквир мог докторског рада. Један од њених монолога радила сам за пријемни 2009. године, па сам хтела да истом причом и затворим читав циклус школовања. То је интимни разлог оваквог одабира. Теоријско-духовни ослонац пружа ми Еуђенио Барба, и његов сјајни, дугогодишњи рад на откривању универзалних принципа приказивачких уметности. Још увек сам у оној слаткој, истраживачкој фази, само што ћу ускоро морати да станем, јер већ видим да могу тако годинама! Спремам терен, улазим у (празан) простор, и започињем позоришни рад. Ускоро, као што рекох!

Живе ли још увек представе у којима играте и имате ли жељу да и даље то радите, можда и нових позоришних или филмских, телевизијских пројеката?

- Бивајући са редитељске стране, сагледала сам глуму из новог угла, и то ми је само увећало жељу! Представе живе, дабоме. Играм у Мефисту Хариса Пашовића, у многочланом ансамблу, у једној веома изазовној представи. Како за публику, тематски, тако и за извођаче - практично. Велико искуство за мене. У Зрењанину од 2016. па ево до сада играмо Ромеа и Јулију Николе Завишића, ту младалачку, снажну и шаренолику представу. А са посебном радошћу ускочила сам у нашу кикиндску представу Па се Видимо у Сну. Колегиница коју мењам је постала мама, па је ускакање на свачију радост! Представа заснована на сновима глумаца, једно непрепричљиво, истински онирично искуство, над којим бди фантастични дух К. Г. Јунга, чије нас мисли уводе и изводе из Сна. Пловим, течем (номен ест омен), и у том току растем, а исход није унапред одређен. Али увек се негде стигне.

Игор Бурић