INTERVJU Una Đelošević, glumica, Igralište se proširilo 

U Srpskom narodnom pozorištu ste je mogli i gledati kao Šekspirovu Juliju, ali u predstavi Narodnog pozorišta “Toša Jovanović” iz Zrenjanina, za koje je na neki način i danas vezana. Na nedavno završenom Sterijinom pozorju upravo iz Zrenjanina došla je predstava “Slika nepoznatog”, za koju je Una, zajedno sa rediteljem Nikolom Zavišićem, radila kao koautorka na celokupnom umetničkom planu. Da ovo nije izuzetak, potvrdilo se i u Zaječaru, gde je ovaj kreativni dvojac osmislio “Čehovljevu sobu”, koja je dobila specijalnu nagradu žirija za scensko istraživanje.

Una Đelošević, osim što glumi i takoreći režira, završava doktorske studije i već predaje na Akademiji umetnosti Novi Sad. Ona je, govoreći u šali, jedna retka zverka. 

U poslednje vreme zapažen je vaš angažman kao kreativne saradnice reditelja Nikole Zavišića na raznim segmentima predstava – pokret, koreografija, idejni koncept, dramatizacija… Kad je i kako je došlo do preokreta u vašoj karijeri glumice?

- Nikola i ja smo se pre godinu i nešto dana otisnuli u svemir, radeći na jednom muzičko-scenskom dečijem komadu (čija se radnja odvija van Mlečnog puta), i tamo u maglinama shvatili da nam jako godi zajednički rad. Ubrzo nakon toga, došla je Kikinda, i naša prva predstava Pa se Vidimo u Snu, koja je potvrdila naše osećaje. Duboka je moja zahvalnost Nikoli, što je u meni video potencijal za raznovrsne umetničke zadatke koji su, spontano kako to biva u radu sa njim, iznicali pred nama. I ja sam ih sa ogromnom radošću razrešavala, nekad u telesnom radu sa glumcima, nekad za računarom, nekad sa običnom olovkom i gumicom - nad tekstom. Ne vidim to kao preokret, vidim samo proširivanje polja pozorišnog stvaralaštva i njegovu hiljadolikost.

Kakva iskustva nosite iz predstava na kojima ste radili u Zrenjaninu („Slika nepoznatog“), Zaječaru („Čehovljeva soba“) i Kikindi („Pa se vidimo u snu”)?

- Iskustvo zajedništva. Na svim predstavama radili smo kao trupa, gde svako od nas sa svojim spektrom sposobnosti, veština, želja, darova, postaje nezamenjiv činilac skupa, a skup time postaje više od zbira sastavnih delova, postaje autentično „biće”, postaje predstava. Iskustvo „ozbiljne zajebancije”, kako je moj profesor Majera običavao da naziva pozorišnu umetnost. Mada zvuči lako, nije česta pojava. Moguće je samo ako su ljudi vrlo temeljni, obazrivi i posvećeni, ozbiljni u kreativnim namerama svog duha, a u isto vreme istinski spremni da se bacaju čas tamo, čas amo, spremni na samozaborav, spremni na ludiranje, na igru. Pajtonovci su izvrstan primer. Ili  Riki Yervejz. E, pa i Nikola Zavišić je iz te ekipe koja krajnje seriozno ulazi u neverovatno ludu igru. Čast i sreća što sam se igrala sa njim.

Da li sve to znači da ste zapostavili karijeru glumice i ako bar delimično jeste, možete li da objasnite zašto se to dogodilo? Šta ste otkrili o sebi, ili ste već znali, što vas je vodilo dalje u vlastitom umetničkom razvoju?

- Ne, ništa nije zapostavljeno, samo je nadgrađeno.  Zapravo, bilo je građevinskih poduhvata, ali u vidu rušenja po nekog zida, i najvažnije - otvaranja krova, kao u Atlasu Gorana Petrovića, da zvezdano nebo bude tavanica. Igralište se proširilo, a to nije mala stvar.

Takođe, predajete na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Koliko se razlikuje, a po čemu je sličan rad sa studentima i rad na predstavi?

- Osnovna razlika je u tome što sa studentima glume na predmetu scenske igre prolazimo jednim brižljivo osmišljenim putem savladavanja jasno utvrđenih nastavnih jedinica. Zna se čime treba da ovladamo kako bismo išli dalje kroz kurs. Na kraju svakog semestra imamo javno prikazivanje plesa na kojem smo radili, i tu dolazimo do onih tri minuta scenskog života u koji staje čitav život izvođača - to što imaš da daš, daj u ta tri minuta. To je na neki način priprema za ono što studente očekuje po završetku studija, za taj „život dvočasnovni”, što bi rekao Boro Stjepanović.  A rad na predstavi je pomalo obrnut proces, proces vremenski zgusnutiji, ali utoliko i lepršaviji, bez unapred određenog ishoda - stići ćemo ni sami ne znamo gde, eventualno znamo odakle krećemo. A sa Nikolom i taj primarni pokret često je, naizgled obična, dečija igrica. Igrajući se, malo se i takmičeći, jer se igra na ispadanje, neprimetno uzlećemo.

Zanima me nešto više o vašem doktorskom radu - na „Hasanaginici“ ako se ne varam?

- Da, priča o Hasanaginici je dramski okvir mog doktorskog rada. Jedan od njenih monologa radila sam za prijemni 2009. godine, pa sam htela da istom pričom i zatvorim čitav ciklus školovanja. To je intimni razlog ovakvog odabira. Teorijsko-duhovni oslonac pruža mi Euđenio Barba, i njegov sjajni, dugogodišnji rad na otkrivanju univerzalnih principa prikazivačkih umetnosti. Još uvek sam u onoj slatkoj, istraživačkoj fazi, samo što ću uskoro morati da stanem, jer već vidim da mogu tako godinama! Spremam teren, ulazim u (prazan) prostor, i započinjem pozorišni rad. Uskoro, kao što rekoh!

Žive li još uvek predstave u kojima igrate i imate li želju da i dalje to radite, možda i novih pozorišnih ili filmskih, televizijskih projekata?

- Bivajući sa rediteljske strane, sagledala sam glumu iz novog ugla, i to mi je samo uvećalo želju! Predstave žive, dabome. Igram u Mefistu Harisa Pašovića, u mnogočlanom ansamblu, u jednoj veoma izazovnoj predstavi. Kako za publiku, tematski, tako i za izvođače - praktično. Veliko iskustvo za mene. U Zrenjaninu od 2016. pa evo do sada igramo Romea i Juliju Nikole Zavišića, tu mladalačku, snažnu i šarenoliku predstavu. A sa posebnom radošću uskočila sam u našu kikindsku predstavu Pa se Vidimo u Snu. Koleginica koju menjam je postala mama, pa je uskakanje na svačiju radost! Predstava zasnovana na snovima glumaca, jedno neprepričljivo, istinski onirično iskustvo, nad kojim bdi fantastični duh K. G. Junga, čije nas misli uvode i izvode iz Sna. Plovim, tečem (nomen est omen), i u tom toku rastem, a ishod nije unapred određen. Ali uvek se negde stigne.

Igor Burić