Интервју: АНДРАШ УРБАН, РЕДИТЕЉ И УПРАВНИК "Позориште је "живи телевизијски пренос" и брутална фарса на сцени

 Успех "Било једном у Новом Саду" скоро је непоновљив, али ни лествица није тамо где је била. Док гледам како на столу поносно "чучи" награда "Дневника" управо за ту представу изведену и на прошлом Стеријином позорју, присећамо се заједно једног наступа, у другом контексту, у којем је рекао да не можемо водити љубав у својим спаваћим собама, док се на улицама маршира.

"Некст" је комад Иштвана Ташнадија, а пре неколико година радили сте у Суботици и "Академију за позоришног гледаоца" истог аутора. Који ниво сада откључавате?

- Није један од последњих разлога да смо Емини Елор тражили велику улогу. И Шилинг је радио са "Кретакером" текст ове представе. Сиже је да је то живи телевизијски пренос шоуа Фрау Пластик Чикен, у који се доводе двојица убица. Један је Мали Алекс из "Паклене поморанџе", а други је из "Америчког психа" (Патрик Бејтмен - прим. нов.). Двојица уби-ца - две различите епохе. Ту се дешава хапшење уживо, преваспитавање човека, расплет свега тога... Прича је о односу насиља и медија и публике конзумера, жељних насиља које ствара страственост, али и комфор, јер се не дешава нама. У позоришту су то увек неки други људи. Комад се бави спектакуларизацијом насиља, како ми то фетишизирамо, ста-вљамо га на пиједестал. Ти облици насиља су врло различити. У току позоришне представе или телевизијског преноса - где има и живе публике ако гледамо само тај моменат како желимо одређене реакције публике, како их дресирамо да морају да се понашају - буквално је прича представе. Поднаслов је "Хенки пенки сајенс фикшон ретро шоу са крвавим рукама".

Ташнади је у Мађарској, па и међународној сцени, за разлику од овде, веома познат писац!

- Да. Он и режира, али је најпознатији као пештански писац чији се комади појављују на савременим репертоарима независних позоришта.

"Било једном у Новом Саду" је јако вољена и играна представа. Шта очекујете да урадите са овом?   

- Јесте, са њом имамо срећу и љубав публике која то прати, више пута долази... Ово сада јесте мало, у шта год ми то претварали, прича о насиљу. Има елементе трагичног и болног. Надам се да ће на свој начин наћи пут до публике. Има ту и Рикија Мартина, Витни Хјустон, али и оригиналне музике Атиле Антала. 

Да ли то значи да је фарса, или је ближа брутализму наведених (анти)јунака?

- Брутална фарса. Можда је то тако најтачније рећи. 

Пре него што сте почели да формирате репертоар Новосадског позоришта, сећам се да је било речи о Јанежичу, Лолићу... Како сада посматрате даље жеље, кад се све то реализовало?

- И даље мислим да радимо на другачијем оживљавању овог позоришта и то желим да наставимо. Сад ће радити Де-јан Пројковски, па један млађи редитељ из Румуније, Кокан Младеновић, Селма Спахић и тако даље. Планирам да на-ставимо радионичарски рад. Волео бих Нину Рајић Крањац, али то се сад већ доста одуговлачи. Наставићемо у том правцу. Јако је битно, ја инсистирам на комуникацији са локалном публиком. Сад време није баш за то, али волео бих да будемо видљивији. Тренутно није пријатно бавити се маркетингом, чак је и неукусно.

То питање јесте више филозофско, било је око њега и доста страдања у време ратова, али шта умет-ници да раде кад су околности овакве као сада, ванредне на много друштвених поља?

- Јако је сложено да човек раздаваја у себи идентитет грађанина и уметника. Ја се надам да је уметнички израз јако би-тан. Није то прича само о егзистенцији. Сећам се и за време короне било је позоришта која су се јако лако одрекли игре. Ми смо и у најтежим околностима правили фестивал, били активни на друштвеним мрежама. С друге стране, тешко човек може да буде индиферентан на оно што се дешава. Ко се не слаже са тим да му је доста лажи? Са тим да му је доста да клима главом са осмехом као идиот? Ја и даље тврдим да не можемо више подносити политичко иживљавање над нама, али веома је деликатно питање на који начин позориште треба да реагује. Ако бих рекао да не мислим да треба престати да се игра, одмах ћу се изложити рафалу као штрајкбрејкер, а ако кажем да треба да се отказују представе, он-да говорим против свега у шта верујем. Позориште постоји само онда ако се дешава. Роман постоји и у фиоци. Ми кроз представе делујемо на људе. Одрећи се тога, значило би се одрећи и оних којима значи ући у позоришну салу и водити интиман разговор са дешавањем на сцени. 

Текст и фото: Игор Бурић