“Гробница за Бориса Давидовича” премијерно с јесени у Новосадском позоришту/Ujvideki sinhaz

Кишов текст је драматизовао Ерне Веребеш, који поставља питање: „Ко је Борис Давидович? И свако, и нико. Таман кад помислиш да си га “ухватио“, препознао, испостави се да он није тај. А револуција тече... Жарко сам желео на крају да спознам како изгледа тај лик, али нисам успео у томе.“

Глумцима је Александар Поповски на пробама тумачио ово Кишово дело, и објашњавао чему се тежи у овој представи: “Тражимо атом, затурени атом жеље за правдољубивости, атом људскости... Јер он нас држи људима. Он нашу биографију чини нашом. Питамо се, колико данас могу да прођем кроз овај свет а да се не окаљам, да на мојим чизмама не буде блата... “

Новеле у овој књизи засноване су на историјским догађајима с почетка 20. века у Русији и другим земљама где је проширена идеја комунизма, делом и на стварним личностима, али и измишљеним биографијама. Киш у “Гробници за Бориса Давидовича” говори о том добу, тадашњој идеологији, људима који су је заступали и у њено име чинили све што се од њих тражило, било којим средствима, и који су и сами страдали у таквом систему. 

“Кад је уопште поменута идеја да се ради “Гробница за Бориса Давидовича”, рекао сам “да” истог секунда када су ме питали да ли ме занима. Ја имам носталгичан однос према томе, и према Кишу и према “Гробници за Бориса Давидовича”, иако је то материја која има у себи јако снажно уписан код времена у којем је настала“, каже за наш лист редитељ Александар Поповски, који први пут ради са глумцима Новосадског позоришта/Ујвидеки синхаз.

Поповски објашњава да је ово Кишово дело коментар на Русију, револуцију, тадашњу Југославију и стање у свету и Европи. Гледати представу “Гробница за Бориса Давидовича” без икаквог отклона према том времену, исто је као гледати данас некад чувену представу из осамдесетих година “Срећна нова 1949”, која, како напомиње Поповски, за то време и за те људе, има посебно значење, јер отвара један аспект, табу, о којем је било забрањено да се говори.

“Свет се од тада пуно променио, не говорим да ли на добро или на лоше, него се променио контекст. Првенствено се променио контекст саме речи револуционар. Баш сам глумцима говорио, жао ми је што Јован Ћирилов није жив, јер би он сад написао колумну о тој речи, зато што се чини као да је та реч скоро нестала из нашег вокабулара, и да ју је заменило нешто друго, што се данас зове тероризам. Када данас неко говори о човеку који постави бомбу, дигне у ваздух неку зграду, банку, убије људе, попне се на камион, то је једнако ономе што зовемо тероризам. Мене занима редефинисање не само појма, него и суштине, јер ја не мислим да треба укинути револуцију и револуционаре. Друга ствар је да се не слажем с тим да треба убијати друге да би се дошло до бољих промена. Треће, знамо да до сада није изведена на другачији начин нити једна промена у друштвима“, указује Поповски.

Дијалог са данашњим временом

Поповски поставља занимљиво питање: ко би био Борис Давидович данас? Он је, подсећа Поповски, израђивао бомбе, правио не терористичке, него револуционарне акције, крао новац, убијао људе, а његове бомбе су претварале његове непријатеље у гомиле кости и меса. Управо то је повод да се у овој представи отвори и дијалог са данашњим временом. 

„Ако је данас реч револуционар замена за тероризам, да ли то значи да једноставно више немамо шансе да будемо револуционари? Како данас мењати свет? Да ли су бомбе и даље једина опција која остаје, или постоје и друге, јер се човек ипак на неки начин развијао, и уме да реагује, што ја дубоко верујем, на различите изазове који долазе?”, пита се редитељ Поповски.

Судбина Бориса Давидовича може бити још један пример како револуција једе своју децу, слаже се Поповски, али истиче да то не значи да не треба да имамо идеју, и да не треба да мењамо свет. У природи и човека и друштва је да га мењају, напомиње Поповски, а увек ће постојати једна трагична судбина, као она Бориса Давидовича, некога кога историја није ни забележила, односно забележила га је као човека без лица и без гласа.

У представи и музика, односно песма и игра, имају своју функцију. Киш у овој књизи пише хронологију једног лика, у којој има пуно података и информација, како подсећа Поповски, и требало је наћи начин како све то унети у представу.

“Јако ми је занимљив ансамбл Новосадског позоришта, јер су глумци спремни да се упусте у било који тип театра. Зато користимо и песму, плес, игру и персифлажу, кроз које, као неке посебне нумере, одвајам блокове живота Бориса Давидовича и начине интерпретације“, каже Поповски и објашњава да му је била потребна форма кроз коју би успео да овај специфичан материјал приближи публици, да јој то не буде сувопарна гомила информација о једном човеку.

Н. Пејчић