“Grobnica za Borisa Davidoviča” premijerno s jeseni u Novosadskom pozorištu/Ujvideki sinhaz

Kišov tekst je dramatizovao Erne Verebeš, koji postavlja pitanje: „Ko je Boris Davidovič? I svako, i niko. Taman kad pomisliš da si ga “uhvatio“, prepoznao, ispostavi se da on nije taj. A revolucija teče... Žarko sam želeo na kraju da spoznam kako izgleda taj lik, ali nisam uspeo u tome.“

Glumcima je Aleksandar Popovski na probama tumačio ovo Kišovo delo, i objašnjavao čemu se teži u ovoj predstavi: “Tražimo atom, zatureni atom želje za pravdoljubivosti, atom ljudskosti... Jer on nas drži ljudima. On našu biografiju čini našom. Pitamo se, koliko danas mogu da prođem kroz ovaj svet a da se ne okaljam, da na mojim čizmama ne bude blata... “

Novele u ovoj knjizi zasnovane su na istorijskim događajima s početka 20. veka u Rusiji i drugim zemljama gde je proširena ideja komunizma, delom i na stvarnim ličnostima, ali i izmišljenim biografijama. Kiš u “Grobnici za Borisa Davidoviča” govori o tom dobu, tadašnjoj ideologiji, ljudima koji su je zastupali i u njeno ime činili sve što se od njih tražilo, bilo kojim sredstvima, i koji su i sami stradali u takvom sistemu. 

“Kad je uopšte pomenuta ideja da se radi “Grobnica za Borisa Davidoviča”, rekao sam “da” istog sekunda kada su me pitali da li me zanima. Ja imam nostalgičan odnos prema tome, i prema Kišu i prema “Grobnici za Borisa Davidoviča”, iako je to materija koja ima u sebi jako snažno upisan kod vremena u kojem je nastala“, kaže za naš list reditelj Aleksandar Popovski, koji prvi put radi sa glumcima Novosadskog pozorišta/Ujvideki sinhaz.

Popovski objašnjava da je ovo Kišovo delo komentar na Rusiju, revoluciju, tadašnju Jugoslaviju i stanje u svetu i Evropi. Gledati predstavu “Grobnica za Borisa Davidoviča” bez ikakvog otklona prema tom vremenu, isto je kao gledati danas nekad čuvenu predstavu iz osamdesetih godina “Srećna nova 1949”, koja, kako napominje Popovski, za to vreme i za te ljude, ima posebno značenje, jer otvara jedan aspekt, tabu, o kojem je bilo zabranjeno da se govori.

“Svet se od tada puno promenio, ne govorim da li na dobro ili na loše, nego se promenio kontekst. Prvenstveno se promenio kontekst same reči revolucionar. Baš sam glumcima govorio, žao mi je što Jovan Ćirilov nije živ, jer bi on sad napisao kolumnu o toj reči, zato što se čini kao da je ta reč skoro nestala iz našeg vokabulara, i da ju je zamenilo nešto drugo, što se danas zove terorizam. Kada danas neko govori o čoveku koji postavi bombu, digne u vazduh neku zgradu, banku, ubije ljude, popne se na kamion, to je jednako onome što zovemo terorizam. Mene zanima redefinisanje ne samo pojma, nego i suštine, jer ja ne mislim da treba ukinuti revoluciju i revolucionare. Druga stvar je da se ne slažem s tim da treba ubijati druge da bi se došlo do boljih promena. Treće, znamo da do sada nije izvedena na drugačiji način niti jedna promena u društvima“, ukazuje Popovski.

Dijalog sa današnjim vremenom

Popovski postavlja zanimljivo pitanje: ko bi bio Boris Davidovič danas? On je, podseća Popovski, izrađivao bombe, pravio ne terorističke, nego revolucionarne akcije, krao novac, ubijao ljude, a njegove bombe su pretvarale njegove neprijatelje u gomile kosti i mesa. Upravo to je povod da se u ovoj predstavi otvori i dijalog sa današnjim vremenom. 

„Ako je danas reč revolucionar zamena za terorizam, da li to znači da jednostavno više nemamo šanse da budemo revolucionari? Kako danas menjati svet? Da li su bombe i dalje jedina opcija koja ostaje, ili postoje i druge, jer se čovek ipak na neki način razvijao, i ume da reaguje, što ja duboko verujem, na različite izazove koji dolaze?”, pita se reditelj Popovski.

Sudbina Borisa Davidoviča može biti još jedan primer kako revolucija jede svoju decu, slaže se Popovski, ali ističe da to ne znači da ne treba da imamo ideju, i da ne treba da menjamo svet. U prirodi i čoveka i društva je da ga menjaju, napominje Popovski, a uvek će postojati jedna tragična sudbina, kao ona Borisa Davidoviča, nekoga koga istorija nije ni zabeležila, odnosno zabeležila ga je kao čoveka bez lica i bez glasa.

U predstavi i muzika, odnosno pesma i igra, imaju svoju funkciju. Kiš u ovoj knjizi piše hronologiju jednog lika, u kojoj ima puno podataka i informacija, kako podseća Popovski, i trebalo je naći način kako sve to uneti u predstavu.

“Jako mi je zanimljiv ansambl Novosadskog pozorišta, jer su glumci spremni da se upuste u bilo koji tip teatra. Zato koristimo i pesmu, ples, igru i persiflažu, kroz koje, kao neke posebne numere, odvajam blokove života Borisa Davidoviča i načine interpretacije“, kaže Popovski i objašnjava da mu je bila potrebna forma kroz koju bi uspeo da ovaj specifičan materijal približi publici, da joj to ne bude suvoparna gomila informacija o jednom čoveku.

N. Pejčić