Фестивалски рефлекси: Други, позоришни пар очију
Како позориште може да допринесе заједници, комуникацији, промишљању положаја не само уметника, људи, самог града, тема је представе „Дневник Румуније: Свети Ђорђе“, виђене на позоришном фестивалу „Рефлекс“, који је ових дана у току, управо у Светом Ђорђу, у Румунији.
Представу је осмислила и режирала, како преносе румунски позоришни зналци, звезда у успону, Кармен Лидија Виду. Она је прво у маниру психолога интервјуисала глумце локалног румунског позоришта, „Андреј Мурешану“, да би од тога саставила документарни текст, који глумци потом изводе на сцени. Монолошка структура, ненаметљива по својој изведбеној експресији и тону, уметнички је поткрепљена фото и видео материјалом, односно музиком. Сви елементи стварају заиста јединствену, мирну, а узбудљиву атмосферу.
Шест глумаца прича своје животне приче, на отворен и искрен начин. Ниједног тренутка се не поставља питање аутентичности њихових „исповести“, делимично и због тога што њихове приче илуструју аутентични визуелни материјали, готово у првом плану, у односу на њихов глумачки наступ. У свакој видимо њихово детињство, социјалну и економску позадину, љубавне, професионалне проблеме и судбине, ствари које прерастају и дорастају и политичким питањима не само у Светом Ђорђу – комунистичком наслеђу и новом, национално оријентисаном.
Скоро сви од глумаца, рођени и школовани у Клужу, трбухом за крухом, и потврдом, долазе у мали град, где већину становништва чини мађарска популација. Њихове сумње, страхови, породична ситуација, емотивни и психолошки склопови, финансијска несигурност посла, уметнички изазови у „такмичењу с Мађарима“, полако али сигурно, из позадине, као главну тему, или нит, намећу питање односа малог и великог, успостављања баланса у животу између тежњи и могућности, жеља и очекивања. Овај аспекат промене односа, драматуршког и драматичног обрта, поготово захваљујући нежној редитељској руци Камрен Лидије Виду, има велики значај и уметнички ефекат раскусуривања са животом, успостављања баланса и јасне слике, односно недоумице и аутентичног личног пропитивања.
Могуће да гледаоцима који нису навикли на стварност у постсоцијалистичким земљама, данас такозвану мултикултуралност, нову реалност унутар минорних националних држава унутар Европске уније, нису јасни ситни детаљи, као што су они да је свака од глумица тренирала гимнастику, да се у скоро свакој исповести спомиње Чаушеску, али представа дефинитивно отвара свет на начин на који је уметности прирођен. Премеће га и преврће, док се не појави нешто што је од општег значаја, нешто довољно јако да вас помери с места и учини да истовремено и мрзите и волите све око себе. Оно што представа дефинитвно успева је да гости на фестивалу „Рефлекс“ који организује Позориште „Арон Тамаши“, после ње потпуно другачије виде град Свет Ђорђе и целу Румунију.
Игор Бурић
