Festivalski refleksi: Drugi, pozorišni par očiju
Kako pozorište može da doprinese zajednici, komunikaciji, promišljanju položaja ne samo umetnika, ljudi, samog grada, tema je predstave „Dnevnik Rumunije: Sveti Đorđe“, viđene na pozorišnom festivalu „Refleks“, koji je ovih dana u toku, upravo u Svetom Đorđu, u Rumuniji.
Predstavu je osmislila i režirala, kako prenose rumunski pozorišni znalci, zvezda u usponu, Karmen Lidija Vidu. Ona je prvo u maniru psihologa intervjuisala glumce lokalnog rumunskog pozorišta, „Andrej Murešanu“, da bi od toga sastavila dokumentarni tekst, koji glumci potom izvode na sceni. Monološka struktura, nenametljiva po svojoj izvedbenoj ekspresiji i tonu, umetnički je potkrepljena foto i video materijalom, odnosno muzikom. Svi elementi stvaraju zaista jedinstvenu, mirnu, a uzbudljivu atmosferu.
Šest glumaca priča svoje životne priče, na otvoren i iskren način. Nijednog trenutka se ne postavlja pitanje autentičnosti njihovih „ispovesti“, delimično i zbog toga što njihove priče ilustruju autentični vizuelni materijali, gotovo u prvom planu, u odnosu na njihov glumački nastup. U svakoj vidimo njihovo detinjstvo, socijalnu i ekonomsku pozadinu, ljubavne, profesionalne probleme i sudbine, stvari koje prerastaju i dorastaju i političkim pitanjima ne samo u Svetom Đorđu – komunističkom nasleđu i novom, nacionalno orijentisanom.
Skoro svi od glumaca, rođeni i školovani u Klužu, trbuhom za kruhom, i potvrdom, dolaze u mali grad, gde većinu stanovništva čini mađarska populacija. Njihove sumnje, strahovi, porodična situacija, emotivni i psihološki sklopovi, finansijska nesigurnost posla, umetnički izazovi u „takmičenju s Mađarima“, polako ali sigurno, iz pozadine, kao glavnu temu, ili nit, nameću pitanje odnosa malog i velikog, uspostavljanja balansa u životu između težnji i mogućnosti, želja i očekivanja. Ovaj aspekat promene odnosa, dramaturškog i dramatičnog obrta, pogotovo zahvaljujući nežnoj rediteljskoj ruci Kamren Lidije Vidu, ima veliki značaj i umetnički efekat raskusurivanja sa životom, uspostavljanja balansa i jasne slike, odnosno nedoumice i autentičnog ličnog propitivanja.
Moguće da gledaocima koji nisu navikli na stvarnost u postsocijalističkim zemljama, danas takozvanu multikulturalnost, novu realnost unutar minornih nacionalnih država unutar Evropske unije, nisu jasni sitni detalji, kao što su oni da je svaka od glumica trenirala gimnastiku, da se u skoro svakoj ispovesti spominje Čaušesku, ali predstava definitivno otvara svet na način na koji je umetnosti prirođen. Premeće ga i prevrće, dok se ne pojavi nešto što je od opšteg značaja, nešto dovoljno jako da vas pomeri s mesta i učini da istovremeno i mrzite i volite sve oko sebe. Ono što predstava definitvno uspeva je da gosti na festivalu „Refleks“ koji organizuje Pozorište „Aron Tamaši“, posle nje potpuno drugačije vide grad Svet Đorđe i celu Rumuniju.
Igor Burić
