“Дневник” на шоукејсу Словенског младинског гледалишча у Љубљани

Било да је реч о „Конс: ново доба“ Прешерновог гледалишча из Крања, „Талог“ Местног гледалишча љубљанског или „Кризама“, сваки пут као да се радило о нечему другом и са нечим другим – први пут са сликом и гласом („Конс“) на поетичан начин, други пут са глумцима на њиховим ликовима и односима у ситуацији кад се пребира и пакује породична заоставштина („Талог“), а трећи – са политичким лекчуре перформансом који је у потпуности невербалан – физички театар.

Прво са чим се гледалац суочи на празној сцени је седам гомилица гардеробе и реквизита осветљених рефлектором, а на зидовима около постављени као орнаменти – пањеви. Један по један, седам извођача излазе на сцену наги, облаче свој костим, купе реквизиту и почињу да трче у месту. За то време, умилан глас са разгласа почиње причу о капитализму, као да је једна од животиња или природних врста документарца на вашем омиљеном ТВ програму. Чињенице које сте знали и нисте знали, или их доводили у везу, попут оне да је релативно нова појава у људској историји да се покварио наш однос са природом, да данас боље знамо брендове и трендове, селебритије, него реке, планине и друге врсте које нас окружују, са разгласа могу да зазвуче и као фун фацтс. Међутим, извођачи који не престају да трче у месту и да се зноје, почињу емитовати прве знаке узнемирујуће енергије да је њима лоше и да нико не би имао права да их третира овако. Међутим, они не само да се не жале, него настављају да трче у месту.

Како представа одмиче, глас са разгласа уводи у причу и елементе правичније расподеле ресурса, међузависности живих и неживих бића у једном екосистему као што је наша планета, пропасти у коју води себична конзумација, нагомилавање, несрећи која расте како расте праг неједнакости међу људима. Наши тркачи у празно, за које смо већ имали довољно времена да схватимо да гардероба коју носе, костим, заправо обликује њихове ратне униформе, а не радне, било да је реч о поштару, бизнисмену, породичном човеку, жени у набавци или анкетарки, полако почињу да одбацују ствари које их оптерећују, конзумирајући и храну успут, што нелагоду чини још већом. У једној мери она је толика да бих представу и сам прекинуо, што очигледно прати и редитељски осећај за ритам и након ерупције (дистурбанце) у овом малом екосистему долази до потпуне инвалидизације односа и у буквалном и у метафоричком смислу. После наглих промена светла и музике која је пратила до тада мирно излагање о сличности људи и мицелијума, начина на који се повезују печурке, ликови сада леже разбацани по сцени, обогаљени употребом костима на други начин, да прекрије њихове поједине удове. Затим се успоставља потпуно нови режим, узајамне помоћи и солидарности.

Не знам да ли је овај сценарио био неопходан, истина је да та фасцинантна, веома издржљива и креативна бића - људи - воле катастрофе, јер то их зближује, што је певао још Џони Штулић, али волео бих да што више људи види ову представу и осети нелагоду коју сам ја осећао док сам се бринуо хоће ли издржати срце свим извођачима на сцени. Желим да што више људи одбаци што више непотребних ствари под хитно, јер их већ ионако сви имамо превише. Ако је податак из представе тачан, а немам разлога да не верујем јер га осликава свет око нас, да светска економија не може више сваких двадесетак година да удвостручи свој бруто производ, а да сви заједно не експлодирамо – онда бих да тај податак пробамо сви бар једном, уместо ручка, да изнесемо на сто.

Игор Бурић